U istoriju ulazim kao, najverovatnije, jedini koji je prvo dobio Nagradu za životno delo, a tek zatim diplomirao iz te iste oblasti, priča nam Slavimir.

"Danas sam završio fakultet.“ Ovo je ne tako davne 2017. godine napisao Slavimir Stojanović (54) koji je poslije 30 godina uspio da diplomira, a ćerka mu je bila najveća motivacija.

Za Telegraf otkriva detalje svog puta, koji je bio trnovit, ali se isplatio, jer je svoju diplomu uzeo u ruke i time svom ocu i majci ostvario veliki san.

- Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu upisao sam 1987. godine. Ceo jedan život, tačno 30 godina kasnije, polaganjem poslednjeg ispita iz psihologije, na kome sam dobio 10, uspeo sam napokon da ga završim. U istoriju ulazim kao, najverovatnije, jedini koji je prvo dobio Nagradu za životno delo, a tek zatim diplomirao iz te iste oblasti. Međutim, ova životna priča nije nimalo jednostavna da bi se opisala u nekoliko reči - priča Slavimir za Telegraf.

Želja njegovog oca da završi fakultet nije bila ostvarena, ali je Slavimiru bio uvijek tu, kao podrška i vjetar u leđa za ostvarenje njegovih snova.

- Naime, moji roditelji, Ljiljana i Momčilo, dobili su me veoma mladi, sa tek dvadesetak godina. Mama je prethodno upisala ekonomiju, tata geologiju. Oboje su fakulete napustili kada sam se ja rodio. Ćale je počeo da radi na benzinskoj pumpi, a keva kao sekretarica u opštinskoj konferenciji omladine. Ćale je pokušao iz dva puta da završi građevinski fakultet koji je vanredno upisao u Subotici, ali mu to nije pošlo za rukom. Moj ćale je poseban slučaj. Kada je imao 14 godina, njegov otac, Slavimir, po kome sam ja dobio ime, teško se razboleo i mesecima polako umirao prikovan za postelju. U tom periodu moj ćale je završavao osmi razred i sanjao o upisu u Srednju arhitektonsku školu. Otišao je na prijemni. Kada se vratio kući, umirućem ocu mogao je samo da kaže da nije primljen, da je prvi ispod crte. Ta trauma ga nije napustila do današnjeg dana. Međutim, kada sam se ja upisivao na Akademiju, ćale je insistirao da ide sa mnom i bude tu, ispred, sve vreme - priča on.

„Primljen si“

Kada je došao dan da se objave rezultati, ćale mu, kaže, nije dao da priđe ni blizu oglasne table.

- Sve čega se sećam su njegove ruke i glava koje se iz gomile skačući približavaju uz gromoglasno: „Stojanoviću, primljen si!“ Ja težine tih njegovih reči i značaja te situacije za njega nisam bio nimalo svestan, jer mi je priču o njegovoj Srednjoj arhitektonskoj ispričao tek pretprošle godine na godišnjicu mamine smrti. Ona nikada nije završila fakultet, moj ćale takođe, a ni moj mlađi brat Neša - prisjeća se najljepšeg trenutka, ali i najtužnijeg jer njegova majka nije bila tu.

Sankcije protov Jugoslavije, stale su, priča, na put njegovoj želji da se školuje.

- Studirao sam uredno i predano četiri godine, a kada je trebalo kompletirati tu četvrtu godinu, počele su eskalacije sukoba u Bosni, a ja sam zahvaljujući činjenici da imam ujaka u Geteborgu, otišao tamo i upisao se bez problema na čuvenu HDK – Visoku školu za dizajn kod profesora HC Eriksona. Međutim, posle nekoliko meseci studiranja, uvedene su sankcije protiv Jugoslavije, a meni su, nažalost onemogućene dalje studije. Razočaranje u tom trenutku ne moram ni da vam objašnjavam. Ceo sistem po kome sam se godinama veoma uspešno peo, srušio se kao da je od čačkalica.

Ćerka Nađa mu je bila najveći pokretač da se vrati studiranju.

- Moje rešenje je bilo da budem što uspešniji u poslu, koji sam, zahvaljujući upornosti i ogromnom trudu uspeo da dobijem u agenciji Saatchi & Saatchi u Beogradu. Stotine nagrada koje sam od tada dobio bile su moja podsvesna kamuflaža nezavršenih formalnih studija. 2003. godine, dok sam živeo u Sloveniji, upisao sam se na Univerzitet umetnosti u Ljubljani, u pokušaju da završim studije. Dobio sam indeks, ali nisam otišao ni na jedno predavanje. Tada sam tek osnovao svoju firmu i posao me kompletno obuzeo. Po povratku sam se upisao ponovo na Akademiju u Beogradu, 2008. Tada je moja Olja bila trudna sa Nađom. Mislio sam da, kad je već buduća mama završila fakultet, nije baš ok da budući tata ne završi. Međutim, moja mama Ljiljana se razbolela i umrla dve nedelje pre nego što nam se Nađa rodila. Nije bilo šanse da se sastavim i dovršim fakultet. Upisao sam ga ponovo 2012. kada sam mislio da sam dovoljno jak da mogu. Nisam bio. Ali, kada je moja ćerka završila prvi razred i kada sam video njenu knjižicu u kojoj ju je učiteljica izrazito pohvalila, nisam mogao više da budem ćale te i takve Nađe ako ne dovršim svoj san o Akademiji, jer tata, ili bilo ko, ne treba da odustaje od svojih snova.

Foto: telegraf.rs/Privatna arhiva

„Ćale, završio sam fakultet“

- Upisao sam se ponovo, smogao snage da dam svih preostalih deset ispita, koje sam položio sa skoro svim desetkama. Ozbiljno sam se potrudio, nije bilo nimalo šale u svemu tome… učio sam, pisao seminarske, preslišavao se u svom studiju naglas, sam… studenti sa kojima sam zajedno polagao ispite gledali su me u čudu, ne verujući da onaj isti dizajner sa televizije nervozno steže indeks isto kao i oni. Ovo iskustvo mi je definitivno promenilo viđenje samog sebe, produbilo postojeća i otvorilo potpuno nova područija svesti i sposobnosti. Ljudi, pobedio sam samog sebe, zbog sebe. Ćale, završili smo fakultet - zaključuje Slavimir za pomenuti portal.

Piše: Pavle Ivković