"За даном лети дан и сваки часак носи

Живота делић свој, живота делић крт;

Тек спремаш се да живиш, а гле, наједном, смрт!"

Пушкин

Црквена звона често су јечала посљедњих вијекова, а туга је обавијала отаџбину и земљу туђина.

Бројни српски бесмртници вјечни смирај су нашли у туђици земљи, пред смрт завјештавајући да им тијело буде пренијето у отаџбину. Кости у туђини, али душа у отаџбини. 

Само некима је испуњена жеља да им душа нађе смирај у небеском миру у завичају.

Широм свијета, у чак 43 земље, на више од 680 мјеста, налазе се српска војничка гробља. Гробља хероја наше историје који су погинули у два свјетска и балканским ратовима.

Једно од таквих налази се на око 70 км од Источног Сарајева и нешто више од 220 км од Беорада, на планини Јавор код Хан Пијеска.

Дринска битка

На захтјев савезника да послије побједе на Церу, у Првом свјетском рату, над аустроугарским трупама предузме офанзиву преко границе – српска војска је 6. септембра 1914. године почела операције у Срему и источној Босни, познате као Битка на Дрини.

Српско-црногорска офанзива у Босни започета је 26. августа 1914. продором санџачке војске у правцу Калиновика и Сарајева, док је Ужичка војска добила задатак да продре преко Хан Пијеска ка Власеници.

Ужичка војска је била под командом генерала Милоша Божановића, који је командовао офанзивом у источној Босни. Шумадијска дивизија 2. позива (10, 11. и 12. пук II позива, ојачан 4. пуком I позива, свега 16 батаљона, три коњичка ескадрона, и 6 брдских батерија, под командом пуковника Драгутина Милутиновића), Ужичка бригада (4. пук I и 4. пук III позива, свега 8 батаљона са три пољске батерије, под командом пуковника Ивана Павловића) и Лимски одред (4. и 5. кадровски пук и један батаљон III позива, свега 6 батаљона и једна брдска батерија, под командом потпуковника Јеврема Михаиловића). Сем тога, команданту Ужичке војске били су придати и Златиборски (750 људи под командом мајора Косте Тодоровића) и Горњачки (750 људи под командом мајора Велимира Вемића) четнички одред за дејства у позадини непријатеља и евентуално подизање устанка у источној Босни.

Тако су српски војници обрели на обронцима Јавора 1914. године.

Најтеже борбе Шумадијска дивизија имала је у освајању мостобрана код Вишеграда и Старог Брода, код Жљебова, Макоте и Букове Главе, Макијевице, Игришта, Врањ камена и Плоче, Бабјака, Великог Брда, Хан Брда, Врачевице, Хан Пијеска.

У борбама око Хан Пијеска погинуло је је око 1.500 српских војника. На Игриштима око 300, Ружиној води 200 и на Вран камену око 1000.

Око хиљаду и по српских војника, јунака који су изгинули прије 110 година током Битке на Дрини леже на Јавору, далеко од очију - заборављени.

Војничко гробље Велико Игриште

Војничко гробље Велико Игриште је најмање и по величини и по броју сахрањених војника. Постоје наводи да је ту сахрањено од 49 војника до 200 војника 10. пука 2. позива, највише са територије Горњег Милановца.

Гробове, зарасле у траву и коров одржавају припадници борачке организације из Хан Пијеска, припадници шумског газдинства, ловци и планинари.

На гробљу се налази спомен-плоча на којој пише да спомен-обиљежје подижу ловци Хан Пијеска и Бање код Аранђеловца 25. 8. 1990. године.

Ружина Вода

Готово да нема путника намјерника који није застао на Хан Погледу и напио се воде са "ружине чесме".

На овом мјесту почивају посмртни остали бораца 12. пука 2. позива са простора Крушевца.

Након Великог рата, врховни командант Александар Карађорђевић подигао је спомен-чесму војницима из Шумадијске дивизије који су у септембру 1914. године овдје поразили Аустроугаре.

Након Другог свјетског рата и неких нових страдања, подигнута је нова спомен-плоча са новим натписом – партизанима који су у јулу 1942. бранили Власеницу и околину од усташа. 

Гробље је добило мало већу пажњу послије 2000. године. Подигнут је и споменик 2004, али није заживјело сјећање на гробље и погинуле борце.

Вран камен

"Вама, борцима за слободу...", почиње натпис на плочи, коју је подигао народ, а ко би други. 

Спомен-плочу је донирао клесар из оближње Власенице, а ловци и шумари су је донијели 2009. године.

Ту, на најудаљенијем од три гробља, почивају посмртни остаци бојника 11. пука 2. позива  са простора Крагујевачког округа.

Славна историја нашег заборава

У свијести сваког појединца мора се родити и сазрети мисао о страхотном страдалништву и огромној жртви коју је српски војник поднио у вијековима и годинама иза нас.

О Кумановској бици, о Церу и Колубари, о Кајмакчалану, о Албанској голготи, о Крфу и Солунском фронту, о Операцији "Звијезда 94", о Кошарама и Паштрику, о сарајевском ратишту, о плавој гробници, о Јасеновцу и Доњој Градини, Јастребарском и Јадовну, Пребиловцима.

О српским топосима смрти.

О обичном, малом човјеку који је голобрад и гологлав, силно љубећи отаџбину, одлазио на пут са којег ће се ријетки вратити.

За све оне који су са непоколебљивом вољом и надом у Бога јуришали ка отаџбини.

И за све оне које је себична отаџбина заборавила.

За све јунаке без имена и гроба.

И све оне који су нам подарили слободу!