Марина (67) и Радослав Комљенац (72) одведени су из свог стана у сарајевском насељу Бистрик. Убијени су, а њихова тијела су бачена у јаму Казани. Догодило се то 27. јуна 1993. Од тада траје борба њихове кћерке Слободанке за истину и правду.

Марина и Радослав су у Другом свјетском рату били партизани. Борци против фашизма. У том су духу васпитавали и своје кћерке, Слободанку и Даворку.

Марина је била фармацеутска техничарка и радила је у болници. Након одласка у пензију сломила је кук. Била је особа са инвалидитетом, кретала се уз помоћ штаке. Њена штака је нађена поред јаме Казани.

Њен супруг Радослав је радио у МУП-у, а након пензионисања је волонтирао у Црвеном крсту. Тито га је два пута одликовао за хуманитарни рад.

Све се то зна и све је записано у публикацији “Казани: суђења, (ре)ексхумације и меморијализација” у издању Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК).

Зна се и записано је да је ликвидацију брачног пара Комљенац, као и бројних других жртава злогласне јаме Казани, наредио Мушан Топаловић Цацо, командант 10. брдске бригаде тзв. Армије БиХ.

Зна се и ко је заклао Радослава, а ко Марину и ко их је бацио у бездан. Не само зато што је то записано, него и зато што о свему, годинама, неуморно свједочи Слободанка Комљенац Мацановић.

Своју причу подијелила је и са учесницима округлог стола “Суочавање са прошлошћу као предуслов сигурније будућности”, који је недавно одржан у Сарајеву, поводом 32. годишњице злочина на Казанима, у организацији УДИК-а и уз подршку Фондације “Фридрих Еберт” у БиХ и организације “Pro Peace” у БиХ.

Посебно је потресна Слободанкина потрага за посмртним остацима родитеља.

– Од првог тренутка, кад сам затекла празан стан, било ми је јасно шта се догодило. Трагала сам за својим родитељима. У томе су ми помогли храбри новинари – рекла је Слободанка.

Када су јој родитељи одведени и убијени, она и њен син су остали сами.

– Посебно извињење дугујем мом сину Александру. Имао је само 10 година кад су му убијени бака и дјед. Све кроз шта сам пролазила, прошло је кроз њега. Ми смо жртве жртава. Мој син је данас, хвала богу, одрастао човјек, има своју породицу, али знам да су све те трауме оставиле трага – прича Слободанка.

А трауме су потрајале, деценијама.

Након акције “Требевић 2” у октобру 1993. године, када је ликвидиран Мушан Топаловић Цацо, тијела убијених су ексхумирана и сахрањена под ознаком НН на римокатоличком гробљу “Свети Јосип” у Сарајеву. Реексхумирана су 1998. и превезена у Источно Сарајево. Већина убијених су били Срби из Сарајева.

Слободанка и њена сестра Даворка су тек 2004. године добиле вијест да је њихова мајка Марина идентификована, на основу једне једине пронађене кости. Ни ту једну кост нису успјеле да сахране, јер је уништена приликом ДНК анализе.

А 27. јуна ове године, тачно 32 године након свирепог уморства, идентификовано је тијело Радослава Комљенца. Пронађене су само три кости.

– Тридесет двије године након убиства мојих родитеља, ја се суочавам са својим оцем. Испред себе сам видјела само гомилицу костију. То је страшно – свједочи Слободанка.

Стан из којег су Слободанкини родитељи одведени у смрт ни до данас није враћен породици. Речено им је да нису на вријеме предали захтјев за поврат стана.

Нико од њихових убица није процесуиран за ратни злочин. Извршиоци су осуђени за монструозна убиства и данас су на слободи.

Ни за друго злодјела на Казанима и оближњим локалитетима Гај и Грм Малине нико од извршилаца није одговарао за ратни злочин.

Наредбодавац, Мушан Топлаовић Цацо је након ликвидације сахрањен на Кошеву као НН лице. У децембру 1996. године његово тијело је ексхумирано и сахрањено на гробљу Ковачи. Сахрани је присуствовало 12.000 људи који су га испратили као хероја. Сахрану је преносила телевизија.

“Најпознатија јавна тајна ратног Сарајева”, како је злочин на Казанима описао Николас Мол, француско-њемачки историчар који већ годинама живи у Сарајеву, дуго је био табу тема.

Након деценија громогласне шутње, злочин на Казанима је постао актуелан 2021. године, када је на овом локалитету, одлуком тадашње градоначелнице Сарајева Бењамине Карић, постављена, по многима контроверзна, спомен-плоча.

На плочи, која је откривена без присуства породица жртава, наведено је да је подигнута у спомен „убијеним грађанима Сарајева”, али је прећутано да су убијени грађани Сарајева били махом Срби, а убице припадници тзв. Армије РБиХ, под командом Цаце Топаловића.

Ни до данас није утврђен тачан број жртава злочина на Казанима. Сваке године, поводом годишњице злочина, у дневним новинама Ослобођење УДИК објављује осмртницу за идентификоване жртве. Ове године су у тој читуљи објављена имена 26 људи. Сви су били цивили, баш као и стари партизани Марина и Радослав Комљенац.