Малокрвност или анемија је стање када нема довољно здравих црвених крвних зрнаца или хемоглобина у крви, што доводи до смањеног преноса кисеоника у тијелу.
Анемија може имати различите симптоме и узроке, а један од најчешћих је недостатак гвожђа. Гвожђе је минерал који је неопходан за производњу хемоглобина. Ако се не уноси довољно гвожђа храном или ако се губи превише крви због крварења или ако се гвожђе не апсорбује добро у цријевима, може доћи до малокрвности узроковане недостатком гвожђа. Ова врста анемије се назива сидеропенична анемија и најчешће погађа жене, дјецу и људе са хроничним болестима, пише Политика магазин.
Хемоглобин носи кисеоник
Хемоглобин је протеин богат гвожђем, који се налази у црвеним крвним зрнцима. Он је од виталног значаја за преношење кисеоника из плућа до ткива и органа. Он, такође, преноси угљен-диоксид из ткива назад у плућа.
Ако је ниво хемоглобина низак, тијело не добија довољно кисеоника и јављају се симптоми као што су умор, слабост, бледило, вртоглавица, лупање срца и отежано дисање.
Неки уобичајени узроци ниског хемоглобина могу бити значајан губитак крви, недостатак гвожђа, витамина Б и фолата, обољење бубрега, хипотиреоза, болести плућа и пушење.
Међутим, нису све анемије узроковане недостатком гвожђа. Постоје и други фактори који могу утицати на смањење или оштећење црвених крвних зрнаца или хемоглобина, као што су:
Недостатак витамина Б12 или фолне киселине, који су, такође, потребни за стварање црвених крвних зрнаца. Ова врста анемије се назива мегалобластна анемија и може бити посљедица лоше исхране, болести цријева или поремећаја имуног система.
Насљедни поремећаји који утичу на облик, величину или функцију црвених крвних зрнаца или хемоглобина, као што су таласемија, анемија српастих ћелија или сфероцитоза. Ова врста анемије се назива хемолитичка анемија и може изазвати разградњу црвених крвних зрнаца у крвотоку или слезини.
Хроничне болести које ометају производњу црвених крвних зрнаца у коштаној сржи, као што су инфекције, упале, леукемија, канцер, ХИВ, болести бубрега или реуматоидни артритис. Ова врста анемије може бити посљедица смањеног лучења хормона еритропоетина, који стимулише стварање црвених крвних зрнаца.
Малокрвност кроз вијекове
Била је позната још у старом Египту, гдје су је називали „болест срца”. Египатски љекари су лијечили малокрвност тако што су пацијентима давали храну богату гвожђем: месо, јаја, млијеко, сир, мед, пиво и вино. Користили су, такође, биљне лијекове, као што су коприва, бијели и црни лук и смокве.
У старој Грчкој, Хипократ, отац медицине, описао је малокрвност као „болест жутице”. Он је сматрао да је узрок анемије поремећај у јетри, која је одговорна за производњу крви. Хипократ је препоручивао лијечење малокрвности тако што би се пацијентима давали лаксативи, клистири, стављале пијавице и пуштала крв. Он је, такође, савјетовао да се избјегавају намирнице које садрже гвожђе, као што су месо, риба, јаја и сир.
У средњем вијеку, малокрвност је била повезана са религијом и магијом. Неки су вјеровали да је малокрвност казна од Бога за гријехе, док су други сматрали да је то посљедица урока, вјештичарења или вампиризма. Љекари су лијечили малокрвност тако што би пацијентима давали разне напитке, мелеме, прашкове и амајлије, који су садржали животињске, биљне и минералне састојке. Неки од ових састојака су били веома опасни, као што су арсен, жива, олово и антимон.
У 17. и 18. вијеку, малокрвност је била позната као „зелена болест” или „хлороза”, јер је један од симптома био бледо-зеленкаста боја коже. Ова врста малокрвности је углавном погађала младе дјевојке, које су биле под стресом, депресивне или несрећно заљубљене. Љекари су лијечили хлорозу тако што би пацијенткињама давали гвожђе, калцијум, магнезијум, цинк и друге минерале. Савјетовали су им, такође, да се више крећу, да се излажу сунцу, да се баве музиком, плесом и љубављу.
У 19. и 20. вијеку, малокрвност је била повезана са сиромаштвом, неисхрањеношћу, заразним болестима и загађењем. Многи људи су патили од анемије због недостатка хигијене, лоших санитарних услова, неадекватне здравствене заштите и недостатка образовања. Љекари су лијечили малокрвност тако што би пацијентима давали гвожђе, фолну киселину, витамин Б12 и друге витамине. Давали су им и трансфузије крви, антибиотике и вакцине.
Данас, малокрвност је и даље глобални здравствени проблем, који погађа око 1,6 милијарди људи широм свијета, углавном жене и дјецу. Малокрвност може имати озбиљне посљедице по здравље, као што су слабљење имунитета, повећан ризик од инфекција, компликације у трудноћи и приликом порођаја, смањење радне способности и квалитета живота. Међутим, анемија се може спријечити и лијечити правилном исхраном, суплементацијом, превенцијом и лијечењем узрочних болести.
