У Цркви Светих апостола данас је служен парастос за 158 српских цивила и војника из овог Петра и Павла у Кравици, код Братунца, мјеста и околних села страдалих у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су њих 49 убиле муслиманске снаге на Божић, 7. јануара 1993. године.

Претходно је изведен комеморативни програм, а делегације су положиле цвијеће код централног споменика у Кравици подигнутог за 3.267 Срба из регије Бирач који су погинули у одбрамбено-отаџбинском рату.

Цвијеће је положио изасланик српског члана Предсједништва БиХ и предсједника Републике Српске Бошко Томић, помоћник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Радомир Граонић, бројне општинске, регионалне и републичке делегације организација проистеклих из рата, те начелници општине Братунац Недељко Млађеновић и Сребренице Младен Грујичић.

Томић је рекао да истина о српској борби и страдању тешко продире у свијет и да се стално мора подсјећати на жртве које је српски народ дао за слободу у протеклом рату у БиХ.

- Морамо стално указивати на неправду коју је Запад нанио српском народу и борити се за истину. Срећа је да у посљедње вријеме све више познатих личности и стручњака у свијету почиње да схвата карактер рата у БиХ, што доводи до ширења истине да су сва три народа страдала, да су и Срби жртве, а не само муслимани како је западни свијет тумачио - рекао је Томић.

Он је истакао да објављивање британских докумената о Сребреници показује да су Срби неоправдано осуђени за нешто што нису починили и да се мора наставити борба да се та неправда барем дјелимично исправи.

Граонић је рекао да се мора наставити са доказивањем истине о карактеру рата у БиХ и великим српским страдањима, посебно у Подрињу, за која нико није одговарао, а ријеч је углавном о цивилним жртвама.

- Та борба за правду и преношење сјећања на млађе генерације о српској борби и страдању за слободу мора бити стални задатак институција Републике Српске - рекао је Граонић.

Начелник општине Братунац Недељко Млађеновић позвао је присутне да не заборављају жртве из Кравице и све оне који су дали животе за Републику Српску.

Он је истакао да је Српска гаранција слободе српском народу са лијеве стране ријеке Дрине.

Предсједник општинске Борачке организације Братунац Зоран Гвозденовић рекао је да охрабрује објављивање британских докумената који показују да није било планираног злочина у Сребреници, али да је срамота што за српске жртве са овог подручја нико није и изгледа ни неће одговарати пред Судом БиХ.

- Међутим, најтежа је Божија казна која увијек стигне оне који су починили злочине - рекао је Гвозденовић.

Тонка Милошевић из Кравице, којој је убијено више чланова породице, каже да тешко може да опише како је изгледало божићно јутро у Кравици 1993. године.

- Пуцало је са свих страна. Некако се формирао збјег и кренули смо кроз сметове према Дрини. Било је и рањених и дјеце у колони која се споро кретала, али смо некако прешли брда и стигли до Дрине одакле смо евакуисани у Србију и тако се спасили - присјећа се Милошевићева.

Радмила Николић, која је изгубила супруга, брата и још десет чланова породице у Кравици прије 27 година, присјећа се напада на ово село.

Она каже да се пуцало са свих страна и да су муслимански војници, када су видјели да групе цивила бјеже, добили наредбу да обуставе пуцњаву и штеде муницију и да цивиле хватају живе и кољу.

Николићева је нагласила да су чланови породица убијених Срба изгубили повјерење у рад правосуђа БиХ.

- Доста је игре са нашим стрпљењем. Такво правосуђе нам не треба и треба га укинути, а злочинце ће стићи Божија казна - поручила је Милошевићева.

Етничко чишћење Срба започето у априлу 1992. године и уништавање свега што је српско, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, наставиле су током цијеле 1992. и почетком 1993. године.

Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца, Орићеве снаге су свој ратни поход наставиле 1993. године када су на православни Божић упале у Кравицу и убиле 49 Срба, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало, од којих пет још није пронађено.

На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини, избјегавши сигурну смрт преласком у Србију. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата до средине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину.

Заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници. Забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.

Та пракса није прекинута ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН када је требало да буде демилитаризована, али до тога није дошло.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални муслиманској власти, преживјела је само једна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу. Већина несталих још није пронађена, нити је ко одговарао за ове злочине.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких.

Након тога су почели упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године.

У Кравици и Скеланима је тада убијено 114 Срба од којих је више од половине било цивила.

По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба од којих више од половине цивила.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и други.

Након рата нико није одговарао ни за један злочин почињен над српским становништвом у Средњем Подрињу, па ни за овај почињен на Божић у Кравици.

Породице погинулих и српски народ је огорчен због неправде коју спроводи правосуђе БиХ, игноришући српска страдања.

Ни оптужницом према којој је суђено Насеру Орићу у Суду БиХ није био обухваћен злочин у Кравици, као ни остали почињени над Србима у Средњем Подрињу.

За злочине почињене над Србима у средњем Подрињу осуђена су само двојица муслиманских војника и то за три појединачна убиства.