У сребреничком селу Ратковићи данас је служен парастос, прислужене свијеће за покој душа настрадалих и положено цвијеће код спомен-обиљежја поводом 30 година од страдања 24 Срба из тог села од муслиманских снага из Сребренице и околине, за шта нико није осуђен.

Цвијеће су положиле делегације општине, Борачке и Општинске организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

Потпредсједник Скупштине општине Сребреница Милош Миловановић указао је на неправду и једностраност рада правосудних органа БиХ, те опструкцију истраживања и процесуирања починилаца злочина над српским народом, али да се никад неће одустати од доказивања истине о почињеним злочинима у Ратковићима и другим сребреничким селима.

- Овдје су убијани и масакрирани српски цивили као и у другим подрињским селима што показује геноцидне намјере тадашњих муслимансих снага и политике да затре трагове српског постојања на овом простору јер су уништавали све што је српско, чак и гробља - истакао је Миловановић.

Представници Борачке и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице указују на опструкцију Тужилаштва и Суда БиХ када је ријеч о предметима злочина над Србима.

- Срамота је за правосуђе БиХ да за 30 година још нико није кажњен за убиства цивила овдје у Ратковићима као и за остале масовне злочине почињене над српским цивилима у сребреничкој општини, гдје су муслиманске снаге почеле етничко чишћење у априлу 1992. године уништавајући и убијајући све што је српско - рекао је Срни Бранимир Којић, предсједник Организације породица заробљених, несталих и погинулих Срба.

Већина убијених били су цивили, међу којима шест старих и болесних жена, које су муслиманске снаге из Сребренице и околине масакрирале и убиле на данашњи дан 1992. године.

За ратни злочин над Србима у Ратковићима били су оптужени Ибро Јакубовић и Хусо Салиховић, али их је Окружни суд у Бијељини ослободио, образлажући такву одлуку недостатком поузданих доказа да су они починили злочин.

Парастос је служен код споменика који су својим страдалим сродницима и комшијама подигли преживјели мјештани.

Они су и данас, као и сваке године на данашњи дан, дошли из разних крајева Републике Српске и Србије да одају пошту члановима породица и комшијама, покажу да их не заборављају и да чекају правду за злочин који је овдје почињен, а за који још нико није одговарао.

Обиљежавање 30 година од страдања овог села и његових становника, као и претходних година, прилика је да се преживјели Ратковићани окупе и друже, истина у све мањем броју, барем једном у години.

Ни за више од 26 година након рата још немају услова за повратак будући да им куће нису обновљене и да није изграђен пут до овог села око 40 километара удаљеног од Сребренице.

Ријетки преживјели Срби присјећају се да је на данашњи дан прије 30 година, око пола пет ујутро, почела пуцњава, урликање и лупање неким металним предметима са свих страна око села. Причају како су чули узвике "Алаху, егбер", "Хватај их живе", "Кољи редом - штеди муницију"...

Захваљујући јутарњој магли и добром познавању терена, дио становника успио је да се сакрије и спаси од сигурне смрти гледајући из шипражја, скривени за разне заклоне како муслимански војници убијају њихове чланове фамилије и комшије, пљачкају и пале имовину.

О томе шта су видјели и чули ријетки преживјели спремни су да свједоче, јер за овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу нико није кажњен.

Број очевидаца се смањује јер умиру. Питање је да ли ће неко од преживјелих дочекати да Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају неког починиоца злочина у Ратковићима.

Милена Станојевић побјегла је у оближњи шумарак и, захваљујући сумраку и магли, остала жива. На кућном прагу убили су јој мужа Станоја, а оца Обрена Богићевића заклали пред кућом.

Према њеним ријечима, пуцали са свих страна. Када су ушли у село, почели су да кољу, пљачкају и пале све што су стигли. Оне које су затекли у кућама убили су и запалили.

Мјештани који су се захваљујући сумраку успјели сакрити слушали су ужасне крике и јауке сродника и комшија које су клали, сјекли и убијали тупим предметима.

Мјештани Ратковића не вјерују у правосудне органе БиХ и истичу да починиоце злочина једино може стићи Божија правда.

Ратковићи су на данашњи дан 1992. године потпуно спаљени и уништени.

Према ријечима мјештанина Милана Станојевића, у Ратковићима је од предратних 60 кућа и око 300 становника обновљено само осам кућа, у селу стално живи само један човјек, а повремено још неколико особа у току љетне сезоне. Те куће обновљене су средствима Владе Републике Српске.

Милану је на данашњи дан погинуо брат Никола, а рањена снаха Раденка која је за три дана успјела да се кроз шуму извуче до Факовића у братуначкој општини и преживи масакр.

Да је ту постојало велико село свједочи још понека зидина из које је израсло дрвеће или која није потпуно зарасла у шибље и остругу, дјелимично обновљено сеоско гробље, као и споменик изнад села подигнут страдалим мјештанима.

Јаке муслиманске снаге, у рану зору 21. јуна 1992. године, са више страна су упале у удаљено сребреничко село Ратковиће убијајући незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли.

У овом селу, насељеном малобројним старачким домаћинствима, муслиманска војска свирепо је убијала жене, старце, слијепе и глувонијеме, а потом их спаљивала у њиховим кућама.