Нема љепшег посла од оног у учионици. Од дјеце вас неће забољети глава, а научити та мала створења да буду добри људи основна је задаћа сваког учитеља.

Прича то учитељица рогатичке Основне школе “Свети Сава” Снежана Пјевчевић која је поносна власница титуле најбољег учитеља Сарајевско-романијске регије.

- Ја ту задаћу максимално извршавам и, по мојој оцјени, отуда и ово признање Друштва учитеља Републике Српске. Плакету сам примила недавно на свечаности у Бањалуци уз, што ми је посебно драго, 100. годишњицу рођења Душка Радовића и оно представља потврду мог доброг рада. Вјетар у леђа дају ми моји ученици сваког заједнички проведеног дана и сваког часа. На то ме обавезује и љубав деда Крста према завичају који је напустио 1946. године, а кога никад није заборавио и, чини ми се, прежалио - каже она.

Управо су свакодневне приче њеног дједа о огњишту у Бијелом Брду код Рудог биле разлог да се Снежана из родног Лазарева код Зрењанина у Војводини досели  на Романију.

Као млада учитељица без сталног запослења јавила се на конкурс и упутила у Рогатицу. Наиме, Снежана је након завршена средње школе просвјетне струке и педагошке академије са смјером разредна настава, почела радити као учитељица, али на одређено вријеме у подручној школи у насељу Неузина које је од Лазарева било удаљено око 35 километара.

- То ми је сметало и био разлог да размишљам о тражењу рјешења за стални радни однос и негдје гдје се нећу возити километрима - присјећа се она.

Тих дана наишла је, каже, на конкурс Министарства просвјете Републике Српске којим су тражени учитељи за више основних школа у различитим општинама.

- Међу њима је била и Рогатица коју сам само на географској карти видјела да је близу дједових родних Бијелих Брда и Рудог и колегиница Милена Чегар и ја се заједно јавимо на тај конкурс и добијемо обавијест да смо примљене и да са почетком школске 1999/2000. године дођемо на посао у Рогатицу, у централну школу “Свети Сава”. Спремиле смо торбе и пошле у неизвјесност, у некакву Рогатицу - говори Снежана.

Нашле су је, истиче, у рушевинама и са много других ратних и поратних рана.

- Опште разочарење разбио нам је тадашњи директор школе, сада покојни, Томислав Павловић. Лијепо нас је примио, још љепше причао о Рогатици, школи и колективу, а да случајно не би побјегле, обећао је  да  ће нам одмах наћи смјештај и помоћи да се што боље смјестимо - прича Снежана.

И било је тако. Остале су и она и Милена и обје и дан-данас раде у централној Основној школи “Свети Сава” .

- Скуписмо више од 20 година радног стажа, формирасмо овдје породице, стекосмо пријатеље и нове познанике. Кроз моје руке већ су прошле три генерације основаца од првог до петог разреда, а сада учим четврту. Радила сам и у припремним одјељењима дјеце за школу, а од 2014. до 2020. била и директорица школе. Сада сам поново у учионици са дјецом и убјеђењем да нема  бољег посла - каже Снежана.

Војно поље

Као одлична ученица Снежана Пјевчевић жељела је да школовање настави у некој војној школи из које би се могла што ближе примаћи  ваздухопловству и авијацији о којој је највише маштала.

У Рајловцу код Сарајева, присјећа се она, успјешно је положила све тестове за пријем у ваздухопловну гимназију. И поред тога није примљена уз образложење да је “прекобројна”, али, како каже, можда је то и њена срећа с обзиром на све што се у Одбрамбено-отаџбинском рату збивало са припадницима бивше ЈНА.

Аутор: Сретен Митровић