Зло које су усташе починиле на почетку Другог свјетског рата у селима око Ливна у БиХ, када су у јаме бацили 1.587 Срба – мушкараца, жена и дјеце, биће “записано” и на филмској траци.

Окрутне злочине, кроз разговоре са преживелим свједоцима, први је описао новинар и публициста Будо Симоновић у књизи “Огњена Марија Ливањска”. Сада РТС снима документарно-играни филм истог назива, по сценарију Наташе Дракулић и у режији Саше Габрића. Тако ће усташко зло из двадесетак јама, из којих је необјашњивим чудом жива изашла неколицина страдалника, добити још један, трајни печат истине.

Усташко зло у Ливањском пољу расцвјетало се већ у прољеће 1941, чим је формирана Павелићева НДХ. Како пише Симоновић, потпуно уништење и истребљење Срба на овом подручју било је планирано за 2. август 1941, на Илиндан, када се у Црном Лугу традиционало одржава велики народни збор и сјати се силан свијет из свих села у којима живе Срби.

– Били су наумили да тај празник претворе у судњи дан за Србе, а да се нико тога не би досјетио говорили су да ће бити двоструко славље, осим Илиндана биће прослављена и НДХ и да ће лично поглавник Павелић доћи да Србима честита нову домовину. Чак је у усташку постају у Грковцима допремљено неколико стотина литара вина и ракије. Међутим, све су покварили комунисти који су 27. јула подигли устанак и када је под руководством Никице Гашића и Васе Иветића из Пеуља нападнута управо грковачка постаја – описује Симоновић.

Како је свједочио Милан Радоја из села Челебић, у прољеће 1941. неки Хрвати почели су да избјегавају комшије друге вјере и нације, престала су дружења, раскинута пријатељства. У мају или јуну пописана су сва православна домаћинства у селу, имена свих чланова породице, као и сва њихова имовина. У мјесту је живјело око 1.000 становника, скоро једнако Срба и Хрвата који су се до тада међусобно поштовали и уважавали.

У књизи “Огњена Марија Ливањска” аутор преноси записе Милана Радоје како су у Челебић камиони довезли оружје, петорица старијих мјештана Хрвата два дана су чистила рупе из којих се вадио пјесак, а које ће постати гробнице за српске фамилије. Када су камионима Срби одведени у сеоску школу, Радоја је успио да побјегне у друго село.

У јаму Равни Долац, 30. јула 1941, бачено је 218 Срба, а послије 42 дана извучено је њих 14 живих

– Када се послије три дана вратио затекао је пусту кућу. Надао се да усташе неће дирати жене и дјецу, али су му у школи побијени седамдесетједногодишња мајка Мара, једанаестогодишњи син Илија, супруга Боја, петогодишња ћерка Драгиња и једногодишња Милка – свједочанство је из књиге.

Послије покоља у челебићкој школи услиједило је незапамћено злодјело у Ливањском пољу и бацање српских жена и дјеце у јаме Сухача, Бикуша, Равни Долац и друга губилишта. У јаму Равни долац код Рујана, дубоку 46 метара, на Огњену Марију 1941. усташе су бациле 218 православних Срба, жена и дјеце. Већина је у тами јаме завршила овоземаљско постојање.

Али чудом Божјим, послије шест недјеља и три дана, на свјетло живота извађено је 13 жена и новић је широм некадашње Југославије тражио преживеле и бележио једно дијете. Да свједоче побједи живота, али и почињеног зла. Будо Симоновић је широм некадашње Југославије тражио преживјеле и биљежио њихова потресна сјећања.

Милица Ерцег, звана Галка, причала је како им је познаница Хрватица рекла да беже, јер ће их “поклати као јањце, само ако им у руке пану”.

– Мој Перо и још неки отишли су одма' уз планину. Они старији неће, не вјерују да ће неко руку да дигне на недужне. Кад смо ми жене потрпале ствари у кола да кренемо, дође патрола усташа. Ми им побјегли, а ујутро нас у селу дочакаше други. Мушкиће одвели, али ми још нисмо вјеровали да се неће вратити. Ја узела мог Илу за руку и извела јањце на пашу. Кад долази комшница Рватица Ката Одак и каже да “бижимо, да спасавам дите, зло се спрема”. Ја не вјерујем, одем кући.

Фото: jadovno.com

А онда нас одведу у Глигића кућу, а тамо крцато. Рекли да ће нас пребацити у Србију, пјешке, али су нас сутрадан повели планини. Кад су рекли куд нас воде, жене неке почеле пјевати, друге кукати, а дјеца вриште. Гладни и жедни, жеђ најгора. Онда нас угурали у Сајдину пећину, а она крцата. Кад је Нико Јурета почео прозивати, јетрва ми рече да ће нас бацити у Равни долац. Више ништа не знам шта је са мном било. Послије ми рекли да сам онај моменат пала, па ме онако мртву Броцо Пашалић одвукао и гурнуо у јаму. За мном и несретног мога Илу – казивала је Милица Ерцег, која је из јаме извучена послије 45 дана.

– Кад сам се освјестила видим мрак и хладно ми. Говорим да ћу ићи кући и ватру ложити. А онда ми однекуд из мрака Цвита Бошковић збори да смо у јами. Вриснуо онда и мој Иле, жив. Рече ми да га ништа не боли. Тражио да ме пољуби. Примакла сам му се, а њему сва десна страна главе разбијена и десно око му испало и виси. Гледа ме оним здравим оком и пружа рукице. Не може да се макне. Сломљeна му десна нога. Пита оће ли доћи тата да нас извади. Ја му зборим да оће и плачем. Али кријем да он не види сузе. А он опет шапће да оће да ме пољуби, али не диже главу. Кад сам хтјела да му подигнем главу да га пољубим, а он мртав. Три сам га дана држала у крилу и љубила мртвог, нисам дала да ми га макну из руку.

Проглашени светитељима

Кости из јама широм Ливањског поља извађене су 1991. и чувају се у Спомен-костурници у Ливну, поред српске Цркве Успења Пресвете Богородице. Симоновић је и камером забиљежио ове догађаје. СПЦ је 2022. прогласила за свеце Ливањске новомученике и свештеномученике, јер су међу страдалима и тројица свешетника: Ристо Ћатић, Коста Станишић и Илија Будимир. Обиљежавају се 30. јула, када и Огњена Марија. Те 2022. су свечаном литургијом у цркви у Ливну прослављени први пут.

Да није било партизанских устаника предвођених командатом Цвијом Пајчином Орашчићем, ко зна шта би још било у Ливањском пољу. А да није било Буде Симоновића, не би била сачувана свједочанства преживјелих из ливањских јама.

– Тражио сам свједоке из свих јама, а било је 20 губилишта. Петнаест мјесеци сам обилазио широм Југославије. Знају се тачна имена страдалих и мјеста страдања – казивао је Будо Симоновић, аутор књиге “Огњена Марија Ливањска”, чији је издавач истоимено удружење, које чува сјећање на страдање Срба у Ливањском пољу, као и њихов језик, обичаје и традицију, и на чију иницијативу је почело снимање филма.

Икона ливањских великомученика

Фото: jadovno.com 

Џаба и 11 тужби и суђења

Да није било Буде Симоновића, свједочење Милице Галке Ерцег не би остало ни у судским списима, иако је послије рата 11 пута тужила Нину Пашалића за почињене злочине у Челебићу. Познавао ју је, али ни њој ни њеном сину од шест година није дао ни кап воде.

– Ишла сам на суд у Мостар, али се њему више вјеровало. А пушти ми дијете, грешна му душа, да ми умре жедно – јадала се Галка.

Више нема преживјелих жртава усташког покоља у јамама код Ливна. Прије пет година преминула је Божана Боја Радета, рођена Лалић, жива извучена из јаме Равни Долац.

Милица Маљковић

Фото: jadovno.com

Без клетви, псовки и увреда

– Ово је књига о најтежим и најстрашнијим злочинима, а не о мржњи. Не захваљујући мени, већ мојим саговорницима. У исповијестима и причама које сам записао ниједном нисам чуо ни једну једину ријеч клетве, псовке и увреде. О злочинима треба да говоримо као о опомени и на сваки могући начин истакнемо оне који нису били злочинци, јер је са обје стране било и добрих људи који су помогли – рекао је на једној промоцији књиге Будо Симоновић.