Ријетко гдје је историја исписала такав одзив добровољаца као у Херцеговини. Само једно село Корита код Гацка дало је чак 136 солунских добровољаца. За мала и расута села на овим просторима то је заиста немјерљив допринос српској војсци, а свако село послало је своје најбоље синове.

 

Многи од њих прошли су и албанска беспућа. Записано је о Марку Носовићу из Корита да је од куће отишао са 80, а на острво Видо стигао са свега 36 килограма. Тамо далеко, у незаустављивом пробоју Солунског фронта, Херцеговина је своју младост уткала у сјеме васкрсења Србије. А кад се застава вила за слободу, на породице солунских добровољаца као дивље звијери насртали су шуцкори - аустроугарска злочиначка формација састављена од муслиманских и хрватских редова.

 

Велико страдање није заобишло ни Србе Крајишнике. Присилно регрутовани Срби одвођени су да ратују против свог или руског народа. Не желећи такву борбу, прелазе у редове руске или српске војске. Они који су преживјели, при повратку кућама могли су затећи само згаришта, а породице побијене или протјеране, што је била одмазда за иступање из аустроугарске војске.

 

Логор у Добоју, закопавање живих људи у земљу, вјешање на кућном прагу, иживљавање над мртвим тијелима само су неке од српских судбина у Великом рату западно од Дрине. По записаним свједочењима, као добровољци за мучење јављали су се комшије - шуцкори.

 

Када је на врата необновљених српских домова закуцао Други свјетски рат, породице солунских добровољаца биле су прве на мети муслиманских и хрватских усташа. Управо село Корита било је одређено за прву масовну гробницу на простору Херцеговине и злочине из страсти које су починили хоџа Мухарем Главинић и муслиманске усташе из Фазлагића Куле. Већину Корићана усташе бацају у Корићку јаму, а то је само једна од 40 херцеговачких јама у које је гурана српска нејач. Најстрашније страдалничке јаме налазе се у Међугорју и околини, као и на планини Велебит. Ако се запитате гдје су Срби из Бугојна, Ливна, Дувна и Гламоча, већина њих и данас лежи по масовним гробницама и јамама, а њихову имовину стечену солунским заслугама одавно је комунистичка власт одузела. Само срећни су успјели побјећи, или како би се то подругљиво за Србе рекло "сами су отишли".

 

Свако село које је у Првом свјетском рату дало солунске добровољце означено је од усташа као "великосрпско упориште", а то је значило да је лов на српску дјецу "оправдан", јер је у питању "борба против великосрпске агресије". Међу таквима је и најстрадалније село у Европи - Пребиловци. Из овог села усташе су одвеле колону од неколико стотина дјеце и њихових мајки и бака и бацили их живе у шурманачку јаму поред Међугорја. Мистериозно указивање Госпе у Међугорју објављено је на четрдесету годишњицу страдања пребиловачке дјеце. Село Кравица код Братунца и Сребренице тешко и нечовјечно је клано и паљено у сва три рата у прошлом вијеку. Многа српска села по Босни и Хрватској одавно више не постоје. Ливањско и Гламочко поље само росом оплакују своје житеље којих више нема.

 

Далеко од манастира Крка, далеко од манастира Лепавина, Срби су се у значајном броју задржали једино у Републици Српској, која има и свој Нови Зејтинлик у Сокоцу. Колико је страшно ово гробље најбоље говори чињеница да су у егзодусу Срба из Сарајева '96. године и дјеца откопавала гробове својих очева да их понесу заједно са собом и сахране у Сокоцу или Братунцу. Понекад, српски мученици су морали бити сахрањени и пет пута.

Геноцид над Србима у Првом и Другом свјетском рату у великој мјери документован је у Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву.

 

Документарни филм о селу Корита продукције "Заборављени коријени" ускоро ће бити завршен. У припреми је и документарни филм о Новом Зејтинлику у Сокоцу, који уз обиље архивских докумената, свједочења и аутентичних видео снимака аргументовано говори о српским страдањима у Сарајеву током грађанског рата у БиХ.