Вјерујем да ће лидери свих политичких странака у Републици Српској показати зрео и одговоран приступ. Стога бих се суздржао од било каквих коментара на питања „шта ако“ или од разговора о санкцијама.

То у интервјуу за портал Srpskainfo каже високи представник у БиХ Валентин Инцко, у одговору на питање који потез ће повући ако Народна скупштина, у року који јој је дао, не повуче повеље Момчилу Крајишнику, Биљани Плавшић и Радовану Караџићу, те да ли су тачне спекулације да ће некога да смијени.

Инцко каже да је одредио крај априла као крајњи рок имајући у виду засиједање Савјета безбједности УН, које ће се одржати почетком маја, а на којем ће Савјету безбједности презентовати свој извјештај о ситуацији у БиХ.

– Још увијек има довољно времена да политичка елита РС учини исправну ствар и да уклони терет који су ставили на плећа грађана РС доношењем одлуке да, у њихово име, одликују осуђене ратне злочинце. Народна скупштина РС, као институција која је послала званичан позив на ову свечаност и која је додијелила ова одликовања, сада има прилику да цијелом свијету покаже какву РС жели у будућности: модеран ентитет који поштује универзалне људске вриједности или ентитет који жели да буде препознат као мјесто које слави ратне злочинце. По мом мишљењу, избор је ту лак и једноставан, ако размислите што желите да оставите иза себе генерацијама које долазе – каже Инцко.

У писму Народној скупштини РС, између осталог, наводите да би се повлачењем повеља „уклонила колективна одговорност са српског народа“. Како један народ може да буде колективно одговоран за потезе политичара? Да ли сте свјесни тежине ових ријечи?

Народна скупштина РС је највише законодавно тијело овог ентитета. Људе који сачињавају то тијело, посланике и руководство, изабрао је народ и они представљају народ. Оно што они раде у Народној скупштини Републике Српске, раде у име народа. Одликовањем осуђених ратних злочинаца ствара се утисак колективне одговорности бирача, не за почињене ратне злочине, него за величање ратних злочинаца. Још једном кажем, ради се само о величању ратних злочинаца у име народа. Желим ову разлику јасно истаћи свим оним који коментаришу ову тему.

И још једном ћу поновити: не постоји колективна одговорност за почињене ратне злочине. Хашки трибунал никада није судио читавим народима него је судио појединцима. Скупштинска одликовања не могу промијенити правне чињенице које је утврдио Међународни кривични суд за бившу Југославију. Српски народ је храбар и частан народ и сигуран сам да ће наћи право рјешење.

Због ове, али и неких ранијих ситуација, у Републици Српској је перцепција таква да је високи представник против РС и српског народа. Како гледате на такве ставове, да ли сматрате да је требало да урадите нешто да би се таква слика промијенила?

Као што сам већ рекао, српски народ је храбар и частан народ. Радио сам у Београду, у бившој Југославији, од 1982. до 1986. године. Као млади аташе за културна питања у Аустријској амбасади упознао сам неке заиста изузетне људе, Србе, попут архитекте Бранка Пешића, који је послије архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока градио и завршио велелепну цркву Светог Саве у Београду.

Миодраг Ђукић, још један изванредан српски родољуб, а касније министар културе, и Бранко Пешић су ме позвали да дам свој допринос цркви. Одлучио сам да урадим нешто друго и уз договор с њима дао сам допринос згради у којој ће се школовати млади Срби. У складу с том одлуком, 1986. године дао сам донацију за нови Српски православни факултет. За овај гест патријарх Герман ми је лично предао диплому „Ктитора“. Морам рећи, од многих признања које сам добио у животу ово ми је веома посебно и драго. Ово је само један примјер и не желим причати о стварима које сам наставио радити сада већ више од 35 година. Неукусно је хвалити самог себе.

Но, да се ​​вратимо на ваше питање. Невјероватно је колико жара улажу неки политички лидери када се ради о настојањима да се оцрне високи представници и други међународни званичници, а колико су мирни и незаинтересовани када се говори о ниским просјечним платама и пензијама или чињеници да најбољи и најсјајнији грађани напуштају земљу јер су превише уморни од подјела, реторике која у сјећање враћа мрачне слике рата, незапослености, неправде и тако даље. То је резултат њихових дјела, а не посљедица дјеловања високог представника, који је у БиХ да би надгледао имплементацију Дејтонског мировног споразума. И још једном кажем: нема лоших народа.

Да ли остајете високи представник у БиХ, односно да ли је тачно да је дошло до компликација при избору Кристијана Шмита за вашег насљедника? Каква је у томе била улога закључака које је усвојила Народна скупштина РС?

Народна скупштина Републике Српске не игра никакву улогу у процесу именовања високог представника. Што се тиче именовања мог насљедника, савјетовао бих вам да разговарате с представницима земаља чланица Савјета за имплементацију мира. Или са Њемачком. Они одлучују о томе. Непримјерено би било да ја о томе расправљам. Наравно, остајем високи представник све док се не донесе одлука о мом насљеднику и све до његовог доласка.

Зашто је проблем да се обратите посланицима Народне скупштине и да дискутујете о отвореним питањима, којих очигледно има много?

Нису ме позвали да се обратим посланицима Народне скупштине РС и разговарам о отвореним питањима. Из медија сам сазнао да желе да поднесем извјештај о свом раду, али нису послали позивно писмо. Али да појасним: немам проблема са обраћањем НСРС. Међутим, немам обавезу да подносим извјештаје НСРС. Извјештавам Савјет безбједности УН о напретку постигнутом у имплементацији Мировног споразума и моји извјештаји су доступни свима путем УН-овог система и на веб страници моје канцеларије. Међутим, морам нагласити да напредак постигнут у имплементацији Дејтонског мировног споразума зависи од рада домаћих институција, а не од рада високог представника. Имајући то на уму, тражити од високог представника да извјештава о свом раду није у складу с Мировним споразумом и изгледа као да му је циљ пребацивање кривице за чињеницу да они не раде. Укратко, ја извјештавам о ситуацији у земљи, а не о свом раду.

Како коментаришете став Русије да ОХР треба да буде затворен и да се одговорност за стање у БиХ препусти домаћим политичарима?

Став Руске Федерације добро је познат и нема се шта коментарисати. Ако тражите моје мишљење, услови постављени за затварање ОХР нису испуњени и док год је то случај вјерујем да ОХР треба да остане у земљи. Њемачка је 45 година имала ограничени суверенитет, због присуства савезничких снага, САД, Велике Британије, Француске и Совјетског Савеза, али упркос тој чињеници Нијемци су били суоснивачи ЕУ. У другој држави чланици ЕУ, Кипру, трупе Уједињених нација, УНФИЦYП, присутне су око 56 година. У мојој земљи Аустрији имали смо ограничени суверенитет десет година и захвалан сам савезничким снагама, јер страно присуство може бити корисно. Не може се све поредити, али читаоцима нуди другачију перспективу о трајању ОХР.

Шеф Делегације Европке уније, амбасадор Сатлер, такође је изјавио да је потребно смањивати улогу ОХР у БиХ, јер је она неспојива с европском перспективом БиХ. Ако говоримо о представницима међународне заједнице, ко се у БиХ тренутно више пита – Ви или амбасадор ЕУ?

Као једна од неколико чланица Управног одбора Савјета за имплементацију мира, ЕУ, наравно, има право на своје мишљење. Ја имам своје, и већ сам одговорио на ваше питање. Њемачка је имала ограничени суверенитет 45 година, али је била суоснивач ЕУ. Дакле, чланство и страно присуство нису неспојиви. Али будимо реални. Босна и Херцеговина није чак ни земља кандидат, а камоли држава чланица. Истодобно се у принципу слажемо да БиХ мора изаћи из међународног надзора. Али то се не може учинити преко ноћи. Тај процес подразумијева сазријевање. Узмимо за пример кризу изазвану короном. Да ли је Савјет министара одрадио свој посао? Да ли се живот грађана поправио? Зашто толико људи одлази из Босне и Херцеговине, прије свега младих?

Чињеница је да је програм 5 + 2 успостављен прије 13 година, као путоказ властима БиХ да достигну ту тачку, а оне нису учиниле пуно да испуне оно што је неопходно. Штавише, у неким погледима чак видимо и покушаје повратка на старо. Програм 5 + 2, попут важности поштивања владавине права, у потпуности је компатибилан с приоритетима ЕУ, а испуњење тог програма приближило би земљу статусу кандидата. То је наш заједнички циљ. На земљи и њеним лидерима је да тај циљ постигну што је прије могуће.

То није такмичење између ОХР и ЕУ, ОЕБС, УН или Савјета Европе о томе ко има више да каже. За мене, као горљивог Европљанина, јасно је да Босна и Херцеговина географски и цивилизацијски припада Европи и, на крају, Европској унији. Уосталом, то је циљ који је БиХ сама себи поставила. Сви радимо на истом циљу. Само бих волио да то иде брже. Људи не могу чекати заувијек! Перспектива ЕУ не смије бити предалеко! Међутим, једна ствар је јасна, дејтонски мандат дат је само високом представнику.

У БиХ сте више од десет година. Какво је ваше мишљење о кључним политичким лидерима – Бакиру Изетбеговићу, Милораду Додику и Драгану Човићу? 

– Будући да се ближи православни Васкрс, одговорићу на ово питање цитатом из Библије, ријечима Светог Матеје: „По њиховим ћете их плодовима препознати“ – рекао је Инцко.