Крајем 12. вијека Босна се формирала као посебна држава, а тиме се издваја и посебна црква која се назива хришћанском. Преко цркве се шири обичај сахрањивања под стећцима. То раздобље од почетка 13. до краја 16. вијека оставило је значајног трага у предјелу Пала.

У односу на остале општине Источног Сарајева и Сарајева, на Палама је установљена највећа бројност стећака (око једне трећине). Укупно је 1.828 стећака, који су груписани у 99 некропола. Ако се узме да Пале имају 72 села, значи да број знатно премашује. Оволика расутост стећака говори о дугом временском периоду његовог обичаја сахрањивања под стећцима.

"Ти су хришћански гробови начињени од огромних комада тесаног камена израђених у облику магарећих самара и сличних гробним плочама у нашим црквама (мисли се у Француској)".

Стећци у околини Пала/фото: palelive.com

Стећци су изграђени од камена "станца", кречњака (конгломерата) или пјешчара. Величина некрополе креће се од једног до 223 стећка. Занимљиво је да су три највеће некрополе у три села једно до другог на истоку од Пала, а у подножју јужних обронака Романије: Хоточина, Стајна и Подмједеник. Најчешћа је оријентација у правцу исток-запад. Сви су, без изузетка, смјештени на косама, на главицама и поред старих путева. Тако их готово половину сусрећемо поред цариградске џаде.

Некрополе нису откопаване или темељито проучаване. Њихово прекопавање, чини нам се, не би донијело нарочито откриће, јер је садржина гробова испод стећака сиромашна, у њима су само кости. Већ 55 година препричава се догађај који се десио на Јајином Долу у некрополи стећака Хоточине. Вукући балване, волови су нехотице закачили један надгробни споменик и он се отворио, у њему је лежао мушки костур. Сви зуби у лобањи, а бутне кости дуже од двометраша, бијеле и здраве. Касније су дошли хоџа и српски свештеник и наизмјенично су, сваки по својим обичајима, очитали погребну молитву за тај костур. Након тога, враћена је надгробна громада, тамо гдје је вјековима била.

Стећци на православном гробљу/фото: palelive.com

Сватовска или каурска мраморја

Камени монолитни блок обрађиван је клесањем и глачањем. Мајстори су тесали стећке и уклесавали слова и орнаменте, звали су се дијаци и ковачи. Одатле су презимена Ковач, Ковачевић и слично. Облици надгробних споменика најчешће су у облику куће-сандука (78 одсто), плоче (11 одсто), сљеменака-саркофага (10 одсто) и најмање у облику крста (1 одсто). Облици су произашли из традиције и естетских могућности средине у којој су обликовани. Украшавање стећака рељефним мотивима, постављање натписа и веће димензије везани су за истицање сталешког статуса сахрањеног. "Што богатији, то већи терет носи".

Неколико некропола назива се сватовским, али то нема већег значаја, јер таквих гробаља има више. О њима се понавља прича да су ту сахрањени изгинули у сусрету двојних сватова, који су се на том мјесту дочекали и потукли се. Осим сватовских гробова појављују се називи: мраморје, каурско гробље, мало мраморје, грчко гробље, мраморац, дјевојачко гробље, гробљаја, ками, биљег, међаш. Тамо гдје нема научне истине утемељене на истраживањима, обавезно је ту народна машта, најчешће емотивног садржаја: отимање дјевојке (невјесте), смрзавање сватова, сусрет двије војске, жртве хајдука.

Сиротињ камен у Боговићима/фото: Пале и Паљани М.Ђ.

„Ови ками усјекох“

Натписи на гробним споменицима клесани су на оновременом говорном језику, па као такви имају изузетну културну вриједност и служе као изворни споменици за проучавање историје, језика и писма. 

Писари (дијаци и ковачи) путовали су од села до села и израђивали споменике и урезивали орнаментику у њих. Локација грота (мајдан камена,каменолом) увијек је изнад некрополе. На лицу мјеста дијак је обављао свој посао и када је громада била готова, превлачила се запрежном стоком до одређеног гроба. На ово нас наводи чињеница да се у свим гротовима нађе и понеки недовршен споменик (Хоточина, Горње Пале).

Запажа се чињеница, да се српско становништво опходи према овим старинама са наглашеном пажњом и пијететом. Сматрали су их хришћанским и православним, па су претежно те некрополе помијешане са савременим гробљима или су у непосредној близини. Нисмо нашли српску кућу која је у својим темељима употребљавала камене блокове. Међутим, код муслиманских кућа то се може наћи (Хоточина). Срби сматрају да би то било проклетство и табуисаним, забрањеним предметима и нарушавање те забране повлачи са собом тешку болест и смрт.

Оваквом културном баштином Паљани, али и сви други становници Источног Сарајева, могу бити изузетно поносни. Сви натписи дати су ијекавицом, што се закључује да је ово нарјечје доста старо.

“Ови ками усијекох на се за живота...“ По украсима и љепоти истичу се стећци у Буђу и Брњици и они су сврстани у другу, а сви остали у трећу категорију. Одавде, тачније из села Боговића 1954. године отуђен је један саркофаг и пренесен у Музеј града Сарајева. Тај је споменик био украшен мотивима из лова и вуком. Четири засеока преузела су топоним од некропола и називају се Мраморје. Занимљиво је да ниједна локација некропола не носи топоним од бројних назива за богумиле, богомили, патарени, кудугери, бабуни, манихејци, катари, албагензи, бегани, газари, калојани и мноштво других назива за јерес из 10. вијека.

Мишљење је В. Скарића да је „стећке постављало племство, велико и мало, које је господарило ратарском земљом и ратарским народом. Још се прича у Херцеговини да је свака породица имала по један такав гроб и беле, ко није те гробнице имао да га нису сматрали за кућевића“ (124/55).

Ако ово мишљење прихватимо као озбиљно онда се може претпоставити да је средњи вијек био заиста материјално богатији од садашњег времена и имао више оџаковића, кољеновића, сојевића...

Текст преузет из публикације Мојсија Ђерковића „Пале и Паљани“

Приредио: Горан Каришик