Српски Каравађо сликао је у славу Божију и за поуку народа свог

01.04.2024. 11:51
0
ИЗВОР: sputnikportal.rs

Од младалачког полета и вјере да се свијет може преобразити ликовним дјелом, Урош Предић никада није одустајао. Сликао је са намјером да његова дјела појединца узвисе и учине га бољим по угледу на свјетле примјере из прошлости. Веома осјетљив, свједочећи ратним кланицама, говорио је да његове слике треба да пруже утјеху, спокој и мир.

- Моји су дани текли обичним животом, обичних људи, у истрајном раду, без занимљивих авантура, без истакнутих улога у нашем друштвеном животу, па и без посебних утицаја на нашу уметност - написао је Урош Предић у својој аутобиографији.

Да није био у праву показује изложба „Урош Предић - достојанство свакидашњице“, коју су у Галерији Српске академије наука и умјетности приредили аутори Игор Борозан и Снежана Мишић.

- Те Предићеве мисли су највероватније настале у сопственој горчини према модерним тенденцијама или правцима, које су у његовим времешним годинама већ почеле полако да преузимају примат. То можемо да разумемо и као неку Предићеву самоизолацију која није била објективна или једну врсту, можда чак и таштине, јер нема уметника који је оставио већег трага у друштву Србије и Југославије, у периоду друге половине 19. и прве половине 20. века - каже за Спутњик Игор Борозан.

Слика

Фото: Sputnik/Лола Ђорђевић

Достојанство свакидашњице

„Достојанство свакидашњице“ је ткиво, додаје Борозан, које везује све разнолике животне мене и ликовно дјело овог посебног, често скептичног, песимистичног и неријетко циничног интелектуалца који је живио скоро 100 година и оставио око 1.700 слика:

- То је једна врста устројења грађанства проистекла из епохе просветитељства, која је почивала на грађанству као носиоцу културног, просветитељског светоназора у 19. веку. То је свет грађанства које учествује у конституисању научних, културних и просветних установа, свет у коме су служење заједници и општем добру неки од прокламованих идеала. Предић је имао све од тога.

Борозан истиче да су Предићеви портрети српске интелектуалне, научне, културне, економске елите засновани на реалистичном приказу физиономије људског лика и психолошком понирању у тај реални свијет.

Најдоминантнији и најврједнији сегмент његовог стваралаштва јесте религиозно сликарство, гдје је Предић по оном старом каравађовском принципу своје пријатеље, рођаке, родитеље, познанике или случајне пролазнике представио као светитеље:

- Свети Димитрије, свети Ђорђе, свети Никола неретко су били стварни људи које је он виђао у свом окружењу. Његове теме су људи из народа. Светитељи, оденути у историјске или светитељске одежде, заправо су били стварни људи. Отуда достојанство свакидашњице чак и на његовим религиозним сликама. Он је направио баланс између света вишег, естетског или религиозног, и света овоземаљског, пучког, народног.

Слика

Фото: Sputnik/Лола Ђорђевић

Његове слике нису представе тријумфа нације

Борозан истиче да је Предић до данас остао метафора сведеног, децентног, уздржаног, аскетског, једног перфектног џентлмена, достојног свијета грађанства и свакидашњице.

Сликао је Предић и свијет дјеце и њихове игре, сцене из родног Баната, пејзаже Београда и портрете жена - Миле Хамдије, своје једине познате платонске љубави, Вуке Велимировић, Вуке Бешевић, Ксеније Танасијевић, Анице Савић Ребац.

У колективном памћењу су најпрепознатљивије његове патриотске и национално-династичке представе међу којима су „Косовска девојка“ и „Девојка на студенцу“.

- И те представе опет почивају на подражавању факата реалног историјског догађаја. Предић је педантан у приказу, одежде, догађаја, али увек има једну песимистичну, жалобну ноту. Његове слике за разлику од дела Паје Јовановићи нису слике тријумфа нације. Предић је најдубљи и најмисаонији од српских сликара у том периоду - истиче Борозан подсјећајући и на монументалне формате приказа светог Ђорђа и светог Николе које је начинио за породицу Дунђерски, као и на велики број владарских портрета династије Карађорђевић.

Крешендо изложбе у САНУ, према ријечима коаутора, јесте низ портрета чланова Српске краљевске академије, касније Српске академије наука и умјетности, и Матице српске:

- Представио је пантеон великана наше културе, просвете и науке и у томе заиста нема премца. Ти портрети су изузетне психолошке студије, гда се Предић увек трудио да просто проникне у душу портретисаног, пружи живот унутрашњег човека, не водећи претерано рачуна о социјалном значају тих личности.

Слика

Фото: Sputnik/Лола Ђорђевић

У славу Божју и на поук народа

Предић је говорио да је као сликар радио „у славу Божију, на задовољство и поук народа свог“.

- У времену у коме је живео било је превише промена, турбуленција, рађају се нови научни светоназори. То је време песимизма код Шопенхауера и Ничеа, Дарвинових и Ламаркових теорија о еволуцији које су уздрмале хришћанство, онда рађење једног позитивистичког приступа хришћанској вери који није нужно нерелигиозан, али и научан, што је такође дестабилизовало појединце у то време. Бројни ратови, успон капитализма са свим добрим и лошим странама. Не треба заборавити да је Предић рођен у Аустријском царству, школован у Аустроугарској, да је просто у себи попримио много различитих идиома, да су му отац и брат били свештеници. Његови почетни неуспеси са 'Веселом браћом' где он види да је природа људска тешко променљива. Предић ће се негде повући и неће бити више толико уверен у преображај света, али никад неће ни одустати од њега. Заиста осећамо ту његову једну потребу да искаже добро, лепо, истинито.

Дон Кихот српског сликарства

Предић је дијелио судбину времена у коме је живио и представници модерног сликарства су његово стваралаштво сматрали превазиђеним:

- Он је био таквим освртима неретко уздрман. Био је јако сензибилне природе, није волео борбу у јавној сфери. Тешка реч га је јако погађала. Није веровао критичарима. Доста је писао о сликарству. Образован на једној од најбољих академија, током читавог живота се константно усавршавао. Проучавао је Кантову филозофију, Шопенхауер му је био патрон, преводио је Дантеа из главе на српски језик са италијанског, преводио песме Бранка Радичевића са српског на немачки, исправљао преводе Лазе Костића и није му било пријатно да његово дело тумачи неко мањег образовања и знања.

Због тога су га савременици сматрали Дон Кихотом:

- Био је дефинисан као Дон Кихот из једног преживелог академског света, који се бори с ветрењачама, немоћан да се супротстави тенденцијама модернизмима. Он је на једном месту рекао – 'Моје време је прошло, али ће опет доћи'. Да је био у праву показује континуиран интерес за њега који траје у свим режимима, системима, у свим облицима естетских и идеолошких оквира, велики број изложби и статус који данас има као вероватно највољенији српски сликар.

Коментари 0
Повезане вијести
Изложбом икона почеле "Мајске духовне свечаности" у Палама Изложбом икона почеле "Мајске духовне свечаности" у Палама
У Хан Пијеску изложба и предавање о два најраскошнија српска средњовјековна рукописа У Хан Пијеску изложба и предавање о два најраскошнија српска средњовјековна рукописа
Отворена изложба фотографија ,,Јавор планином 3'' у Хан Пијеску Отворена изложба фотографија ,,Јавор планином 3'' у Хан Пијеску
Најчитаније
  • Слана бајадера
    13h 20m
    0
  • Злочин у Варварину
    12h 55m
    1
  • Око 15 пацијената обољелих од мултипле склерозе Сарајевско-романијске регије на терапији
    5h 57m
    1
  • Учествујте у Катерином ФОТО-КОНКУРСУ и освојите вриједне награде!
    7h 54m
    2
  • Бојан Гуњак и Драгослав Пантић крећу на хуманитарни поход за Магдалену и Хелену
    6h 11m
    0