Сазнање да постоје људи који дају наду да ипак не живимо у времену горких плодова, то је најважније.

- Посета светињама је јако значајна, а највећи утисак, упознао сам људе који су другачији од просечног човека који ме окружује у Београду. Пут којим треба да иду Хришћани је пре свега пут саосећања, емпатије. То се итекако показало на овом путовању - за Сутњик каже млади правник Милан Милосављевић из Јагодине, учесник прве "Летње духовне школе" Српске православне цркве у Херцеговини.

Ова школа одржава се посљедњих седам година на Косову и Метохији, а овог љета студенти свих факултета из нашег региона имали су прилику да посјете духовне центре Херцеговине.

Са благословом митрополита захумско–херцеговачког Димитрија обишли су земљу Светог Саве и Светог Василија Острошког.

- Два пута сам ове године био на Косову и Метохији, а први пут сам био у Херцеговини. Имао сам утисак као да сам на Косову, само на другом месту. Свака српска земља на неки начин живи своје Косово, своје Косово поље, своје мученике и света места. Таква је и Херцеговина - утиске преноси Миланко Татовић, студент историје из Чачка.

Лекције о љубави

Из тог града је и Лазар Миликић. И он је први пут посјетио Херцеговину:

- Заправо, коначно сам дочекао да дођем. Иако студирам Машински факултет заинтересован сам за историју, донекле и за религију, нашу православну веру. Знао сам само из књига и прича својих другара са Филозофског факултета о тим појмовима. Сад сам могао уживо да осетим тај дух, гостољубивост народа. Све то што се у књигама могло прочитати, могло се осетити у реалности.

Прва страница радне свеске ове школе која је до краја путовања попуњена лекцијама о љубави, написана је у граду у коме са посебном радошћу дочекују студенте, у Андрићграду. На чувеној ћуприји на Дрини, упозорење једног од вјероучитеља, "када пређете овај мост, прелазите у други свет". Многи су управо тако доживјели путовање по распетој и васкрслој земљи Херцеговини.

Земља Светог Саве и Светог Василија

По Херцеговини се иде стопама Светог Саве и Светог Василија Острошког, а током недјеље боравка у њој студенти су на сваком кораку, од готово сваког свештеника, монаха, сваког човјека овог краја, чули још једно име, владике Атанасија Јевтића.

Сваки дан обогаћен је духовним разговорима са његовим савременицима, саборцима у повратку вјере и љубави на ове просторе након несреће коју је донио рат.

Фото: Спутник/Дејан Симић

У Мркоњићима, на 30 километара од Требиња, рођен је Стојан Јовановић - Василије Острошки и Тврдошки. На рушевинама његове куће изграђен је храм посвећен његовој мајци, Светој Ани, Анастасији. Прошле године отворен је њен гроб и пронађене Свете мошти. Сада се чувају у овом новом манастиру, новом мјесту ходочашћа.

Чуда су у Херцеговини студенти доживјели на сваком кораку, љепота предјела и љубав у очима готово свакога кога су срели, а улазак у сваки манастир, благостање. Тако је било и у Завали, у Поповом пољу, мјесту на коме је почело духовно уздизање Светог Василија.

Христос на првом месту

Љетња школа имала је свог свештеника, оца Марка Којића, који је са студентима пошао из Београда и три вјероучитеља.

Иза једног од њих, Немање Протића, хиљаде су часова рада са дјецом и младима, али и љетње школе на Косову и Метохији.

На питање има ли разлике између Призренске школе и ове у Херцеговини, одговара:

- Нема разлике, зато што студенти који се одлучују да учествују у овој школи заправо обликују како ће она изгледати, као и личности са којима се сусрећемо, да ли на Косову и Метохији, у Херцеговини или сутра када будемо организовали Школу у Београду. Свуда је земља Божија, а Христос на првом месту. Поента духовне школе је наше опредељење за Царство Божије, наш покушај да у њему учествујемо, то је Литургија у којој учествујемо сваки дан.

Фото: Спутник/Сенка Милош

Драган Будимлија има 18 година вјероучитељског стажа. Он каже да је свака генерација, као и свака духовна школа, другачија. Када мислите да сте све видјели и упознали, научили нешто искуствено, да знате како треба, живот вас, додаје, демантује.

- Најважнија је отвореност, лични сусрет који се дешава између полазника, а на првом месту сусрет са тим дивним светиња. Литургије су свакодневне, да ли на Билећком језеру у цркви Светог Илије, у Дубровнику где је црква посвећена Благовестима или у Саборној цркви у Требињу. Једно је људско искуство, али је најважнији "живи сусрет". То је за ученике ново. И најважније – наводи Будимлија.

Ново васкрсење у граду на Неретви

Даље је ученике пут одвео до Житомислића, манастира који је у посљедњем рату потпуно уништен. И он је васкрсао. Задужбина чувене властелинске породице Милорадовића претворила се у катедру за јеванђелску тему, заповијест љубави.

Они који су минирали Житомислић, срушили су у последњем рату и Саборну цркву у Мостару. У граду на Неретви пред студентима ново васкрсење, кратка молитва у обновљеном храму, али и шетња улицама којима је некада пролазио Алекса Шантић.

У парку подно његове бисте Илија Думић рецитује његову поезију, али све остављају без даха и редови које је сам написао овај студент, поета са Геолошког факултета који је у Школу дошао из Сјенице.

Фото: Спутник/Сенка Милош

 У Мостару још једно изненађење, на пријему у величанственој згради владичанског двора из 1910. године , која је и конзулат Републике Србије. Владика Димитрије појавио се у друштву архиепископа Георгија из Православне цркве чешких земаља и Словачке. Још лекција о вјери православној, од некога ко је топао и близак, као да је и он из Херцеговине.

Јака вјера са друге стране Дрине

Утиске о народу Херцеговине, али и о школи која је, како каже, веома душекорисна и богоугодна, подијелила је са Спутњиком Николина Маричић, студенткиња Графичког дизајна из Горњег Милановца:

- Слушала сам о томе да смо један народ, само смо ми са друге стране Дрине, то је најупечатљивије и у суштини тачно, сад сам имала прилику да дођем, да се у то уверим. Потпуно сам се заљубила у Херцеговину, одушевљена сам девојкама које су нам се придружиле из Републике Српске, Бањалуке, Невесиња, посебно њиховом вером. Поносна сам на народ који долази у цркву, који је у увери. Овде је заиста јача вера, они треба да нам буду пример – навела је Маричићева.

Фото: Спутник/Дејан Симић

 Дуго ће полазници, вјероучитељи и домаћини сабирати утиске из прве "Летње духовне школе" у Херцеговини. Из земље која стално васкрсава, у којој се увијек из пепела гради нови живот пун наде, вјере и љубави. Они који су је организовали већ знају како ће изгледати сљедећа, шта још треба додати, видјети.

Какав год био план, суштина је иста, као и суштина постојања у овом, пролазном и животу у вјечности. Главна тема школе биће љубав, каже ђакон Дарко Николић, вјероучитељ:

- Без ње ништа нема укус, мирис, све је бљутаво, бесмислено, све је испразно, све је као магла у којој се човек никако не сналази. Та љубав је и оријентир и циљ и средство. Она је и почетак и крај. Она је заправо живи Бог, јер нашем Богу је име љубав. У овој школи ми смо се трудили да будемо у загрљају божијем, да ту љубав осетимо, да је живимо, делимо једни са другима.