Пресудом бившим шефовима СДБ Србије Јовици Станишићу и Франку Симатовићу стављен је “катанац” на Међународни суд за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије (Хашки трибунал), који је са радом почео прије тачно 30 година.

Другим ријечима, Станишић и Симатовић су посљедње особе са простора бивше Југославије којима су хашке судије одредиле судбину.

Поступак против Станишића и Симатовића трајао је 20 година, што је најдужи поступак у историји Хашког трибунала. Осуђени су на по 15 година затвора због ратних злочина на простору БиХ и Хрватске.

Хашки трибунал је тако након три деценије престао с радом, а да ли је испунио своју сврху?

Србима 967 година затвора

Хашки трибунал основао је Савјет безбједности УН, па су тако хашка суђења била прва у свијету на којима се судило за ратне злочине, послије оних Нирнбершких.

Приликом оснивања Хашког трибунала поручено је да ће они који су починили злочине у ратовима морати положити рачуне, те да ни један ратни злочин неће остати некажњен. Да ли је Хашки трибунал то и успио и шта је обиљежило три деценије његовог постојања?

Наиме, Хашки трибунал је оптужио укупно 161 особу за ратне злочине, а кривим је проглашена 91 особа. Већина осуђених су Срби из БиХ, Србије и Хрватске.

За ратне злочине на територији БиХ осуђено је више од 50 Срба на укупно 967 година затвора, док су Бошњаци и Хрвати добили троструко мању казну. Наиме, за злочине на територији БиХ осуђено је само шест Бошњака, на укупно 50-ак година затвора, и 18 Хрвата, на укупно 277 година робије. Пресуде су се углавном односиле на злочине над Бошњацима, односно Хрватима.

За злочине над Србима осуђена су четворица припадника такозване Армије РБиХ, која су добила 45 година затвора. Једини у Хагу осуђени генерал такозване АРБиХ је Расим Делић. Он је у Хагу осуђен на три године затвора због злочина које су починили муџахедини у селу Ливаде и логору Каменица, јула и аугуста 1995. године.

“Срби као жртве за њих не постоје”

Са друге стране, судије Међународног кривичног суда за бившу Југославију донијеле су седам правоснажних пресуда на доживотне казне затвора, а сви пресуђени су Срби. Другим ријечима, читав српски војни и политички врх је осуђен за ратне злочине у протеклом рату, док су за бошњачки и хрватски војни и политички врх важили другачији аршини.

– За Хашки трибунал српске жртве у протеклом рату не постоје, што се може видјети по пресудама које су тамо изречене – поручује бивши директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Милорад Којић.

Он истиче да је потпуно јасно да Хашки трибунал није испунио своју сврху. Очито да је Запад, како каже Којић, желио сакрити чињеницу да су у рату гинули грађани свих националности и да нису постојали злочини само на једној страни већ на свим странама.

Хашки трибунал је, како истиче он, имао довољно доказа о српским жртвама у протеклом рату, али га то није много занимало.

– Хашки трибунал нити један од својих зацртаних циљева није испунио. Радио је селективно. Један од зацртаних циљева био је да се сви злочини процесуирају и да се на тај начин задовољи правда. То се није десило – каже Којић за Српскаинфо.

Ништа од процеса помирења

Не улазећи у ослобађајуће пресуде, како истиче Којић, што је веома проблематично када су у питању злочини над Србима, Хашки трибунал уопште није на једнак начин третирао све злочине и све злочинце, и није било оптужница за почињене злочине над Србима.

– Још један од циљева Хашког трибунала био је постизање помирења међу народима бивше Југославије. Међутим, три деценије касније видимо да апсолутно није дошло до ниједног корака напријед у процесу помирења. Мислим да је Хашки трибунал управо својим селективним радом тај процес помирења вратио десет корака уназад – истиче Којић.

Додаје да је пракса Хашког суда пренесена на Суд и Тужилаштво БиХ. Којић подсјећа да је Хашки трибунал преносио предмете на Суд и Тужилаштво БиХ који су наставили да раде на исти начин, тачније, осуђујући само Србе.

Та пракса се, истиче он, мало промијенила у задњих шест или седам година јер су подигнуте оптужнице и за злочине над Србима, попут предмета „Добровољачка“, „Атиф Дудаковић и остали“, „Махмуљин“ те оптужница за Калиновик против Рамиза Дрековића..

– Рамиз Дрековић је прије више од мјесец дана ослобођен одговорности не узимајући се у обзир све чињенице. Дакле, Хашки трибунал је зачетник праксе двоструких аршина, односно праксе у којем је желио да проводи одређене политике, а то је да се стави терет одговорности комплетном српском народу – поручује Којић.

Злочини без казне

Предсједница Удружења жена жртава рата Републике Српске, Божица Живковић Рајилић, истиче да је Хашки трибунал умјесто помирења донио још већи раздор на Балкану.

Наводи да је жртва унапријед одређена и Хашки трибунал се тиме водио до самог краја свог постојања.

– Цијело српско политичко руководство Србије и Српске одведено је у Хаг на издржавање казне док се исто не може рећи за Бошњаке и Хрвате. Сјетите се само Флоренс Хартман која је била у Хашком трибуналу и нанијела толико зла Србима сакривајући документе који су били важни за одбрану српског народа. И није она једина; ништа бољи није ни Серж Брамерц, Карла дел Понте и други. Сви су они радили по инструкцијама и за новац, не видећи рачуна о хиљадама српских невиних жртава – тврди Рајилићева.

Додаје како се нада да се такав суд неће више никад основати. Рајилићева поручује да у Хашком трибуналу није било ни „П“ од правде и права.

– Да не говорим о томе да се требала подићи оптужница против Алије Изетбеговића. И ја сам била припремана за суђење против Изетбеговића, међутим, чекали су да умре јер су знали да је болестан и да неће дуго живјети. То је та правда. Многи злочинци су остали некажњени и на њиховом презимену не стоји знак ратног злочинца – каже Рајилићева за Српскаинфо.

Јавно самоубиство

Хашки трибунал је почео с радом 1993. године, а сједиште му је било у Хагу. Прва правоснажна пресуда изречена је 1998. године Дражену Ердемовићу, који је осуђен на пет година затвора за учешће у стријељању више од 1.000 Бошњака из Сребренице у јулу 1995. године. Ердемовић је био и први оптуженик којег је Србија испоручила МКСЈ 1996. године.

Једина жена којој је судио МКСЈ била је некадашња предсједница Српске Биљана Плавшић, која је осуђена на 11 година затвора. На слободу је пуштена 2009. године, након што је издржала двије трећине казне. МКСЈ је повукао 20 оптужница, 17 оптужених је умрло не дочекавши почетак суђења, док је девет њих умрло након суђења или током издржавања казне.

Овај суд остаће упамћен и по јавном самоубиству. Наиме, на изрицању пресуде 29. новембра 2017. године хрватски генерал Слободан Праљак је у судници Трибунала починио самоубиство пред упаљеним камерама и препуном судницом, попивши отров.