Станко Лопатић – једно од оних имена које људи из наших крајева помињу са поносом, а уједно и са сјетом, јер је прерано угашен живот овог младог, успјешног човјека. Засигурно једног од најуспјешнијих спортиста Сарајевско-романијског поднебља.

Село Јеловци и његове засеоке окружује неколико узвишења, дијелови Романије: Шиповица (1253 мнв) и Ђева (1542 мнв) са истока, Брда (1006 мнв) са сјевера, Растовац (935 мнв) са запада, а са југа Лупоглав (1040 мнв). Мада би се по имену села дало закључити да га окружује шума јела, ипак преовладава бреза, врба, јасен.

Ко је пролазио овим лијепим крајем у првим послијератним годинама Другог свјетског рата, са собом је понио незаборавне призоре. Згаришта кућа, штала висе напола догорјеле греде, повјетарац разноси пепео, путељци почели да зарастају у ниску маховину, ријетка стока бјежи од човјека. На бившим топлим домовима жене у црнини граде настрешнице, потпирују ватрице да загрију кашицу од пуре, без соли и мрса. Дјеца у ритама, запуштена, слинава. Тако су Јеловци изгледали послије стравичних злочина почињених над српским становништвом овог али и многих других села Сарајевско-романијског краја. Када су након осам година од завршетка рата дошли пописивачи да забиљеже бројно стање, записују: Јеловци имају 43 домаћинства, а у њима 242 чељадета.

Тих година, тачније 1955. године у Јеловцима се родио и одрастао, заједно са својих осмеро браће и сестара и Станко Лопатић.

Станко је постао један од најуспјешнијих џудиста, а по многима и спортиста са ових простора. Такмичио се у категорији до 86 килограма, а дуга је листа одличја којима се окитио овај врсни борац на бројним такмичењима у земљи и иностранству.

Навешћемо само дио Станкових медаља: Медитеранске игре – бронзана медаља, Балканијаде – двије златне и двије бронзане медаље, четвероструки је првак Југославије, а по једном други и трећи на државним првенствима и седмоструки првак Србије. Вриједним, сребрним знамењем, окитио се на изузетно јаком међународном турниру у Тбилисију, док је на „Купу Јадрана“ једном стајао на побједничком постољу, а једном био трећепласиран.

Станко је био једини спортиста СД „Милиционер“ који је учествовао на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године.

Два пута је наступао на шампионату Старог континента. Учествовао је ја свјетском првенству у Москви, а и на врло цијењеној Спартакијади. На крају 1977. године заузео је друго мјесто на ранг-листи најбољих џудиста Југославије.

Завршио је Факултет за физичку културу и радио као виши криминалистички инспектор у СУП-у Београда.

Станко се, јако млад, када је имао тек 21 годину закитио низом медаља. Био је вишеструки шампион Југославије, а тек што је прешао у сениоре, постао је првак државе у полутешкој категорији. Том успјеху је претходила побједа на „Купу Јадрана“ у Дубровнику и друго мјесто на међународном турниру у Тбилисију.

Овај корпулентан момак оставља утисак стидљивог дјечака, а скромност му је, заправо, само једна у низу врлина. Осим у џудоу, Станко је и на пословном плану постигао веома успјешне резултате.

- Тајне џудоа сам упознао као ученик Школе унутрашњих послова у Сремској Каменици. Већ десет година радим у одсјеку за сузбијање криминалитета ОУП Чукарица, као оперативац. За девет мјесеци четири пута сам примао увећану „варијаблу“ за натпросјечне резултате у раду. Прије десет година сам био први пут првак Југославије и од тада сам стандардни репрезентативац. Откако сам у ОУП-у Чукарица имам пуно разумијевање старјешина. СОФК Београда ми је омогућио добре услове тренирања, те је све то резултирало мојим добрим спортским разултатима - изјавио је Станко за један београдски лист.

На шампионату земље у џудоу, Лопатић се послије тешких борби у којима је савладао Мучибабића, Станишића, Лучића, Матејића и најзад у финалу Славка Сикирића из новосадске „Славије“, попео на побједничко постоље.

Била је то његова трећа титула првака Југославије у дотадашњој спортској каријери, која му истовремено отвара врата за учешће на предстојећим значајним такмичењима.

- Послије овог успјеха, који ме веома радује, надам се да ћу изборити мјесто међу најбољим џудистима који ће бранити боје наше земље на предстојећем шампионату Балкана и Европе, као и на свјетском првенству, што је за сваког спортисту велика част, али и обавеза коју треба што достојније испунити - рекао је Лопатић.

Послије титула првака Београда, Србије и Југославије, Станко је постигао највећи успјех у својој спортској каријери. На шампионату Балкана, одржаном у Београду, освојио је назив првака у својој категорији. На истом такмичењу Лопатић се окитио још једном златном медаљом као члан репрезентације Југославије – екипног побједника првенства.

Иначе, Лопатић, најбољи џудиста Градског СУП-а, је до тада већ једном био најбољи на Балкану – 1977. године у Букурешту, једном је био други – 1979. у Атини и два пута је освајао бронзану медаљу.

Један од највећих Станкових успјеха је и учешће на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године. Станко је био први и једини такмичар испред свог клуба на овом највећем скупу спортиста из цијелог свијета. На жалост, жријеб је за нашег џудисту био немилосрдан, јер је у првој борби за противника добио изванредног Аустријанца Зајзенбахера, побједника не само на овој, него и на сљедећој Олимпијади у Сеулу. Послије часног пораза у првом сусрету, Лопатић је у „репасажу“ побиједио представника Тајвана, да би у сљедећем колу налетио на будућег носиоца олимпијске бронзе, џудисту Сеика Мосеа из Јапана. Лопатић је својим учешћем на једном оваквом такмичењу најбољих свјетских џудо-мајстора, укупно узевши, оставио јако повољан утисак.

- Наш џудо је далеко по свом квалитету и условима у којима се одвија у земљи иза свјетског џудоа. Било је милина, а за нас и велики час наставе гледати јапанске џудисте како борбе завршавају за пола минуте против искусних такмичара из других земаља. Показало се да, заправо, немамо праве, искусне тренере који би квалитетно спремали џудисте на врхунска такмичења у свијету. Јединствен је призор било отварање Олимпијских игара на стадиону Колосеум. Дуго смо чекали док смо се појавили пред гледаоцима и побрали смо снажан аплауз. Касније сам, у контакту са Американцима, сазнао да јако много знају о нашој земљи, захваљујући Зимским Олимпијским играма у Сарајеву - каже Лопатић.

Иако није освојио олимпијско одличје, Лопатић је био дубоко импресиониран Играма, квалитетом приказаног џудоа, а и коментари за његове борбе су били и више него позитивни.

Прерано, у 39. години се изненада угасио живот овог изванредног спортисте. Његови успјеси и заслуге никада неће бити заборављене, јер је оставио неизбрисив траг у свијету џудоа и задао домаћи задатак многим младим људима који желе да се баве овим спортом.