Хрватска би, као чланица Европске уније, требало да има висок степен заштите људских права, па и социјалних права својих грађана. Када су у питању становници некадашње Републике Српске Крајине, то баш и није случај.

Њима је ускраћено чак и елементарно право на пензију, не само у Хрватској, него и у земљама у које су избјегли.

У јавности се мало зна о отпору органа управе и управних судова у Хрватској да признају стаж пензионерима који су били запослени од 1991. до 1995. године на подручју тадашње Републике Српске Крајине.

На овај дугогодишњи проблем је недавно у  Хрватском сабору упозорила заступница СДСС-а Ања Шимпрага. Бројке које је изнијела су фрапантне.

– До јула 2023. године Хрватски завод за мировинско осигурање примио је 37 000 захтјева од оштећених особа које покушавају доказати да су прије 30 година на простору тадашње РС Крајине радиле и уплаћивале доприносе. Већина захтјева је одбијена – упозорила је Шимпрага.

Она је подсјетила да се у поступклу за признавање радног стажа као доказ више не признају здравствене књижице, свједоци, радне књижице са уписаним и овјереним сегментима радног стажа, већ само “радно правна документација или доказ да је лице регистрован у парафонду”. 

– Рат се не узима у обзир. Тај период је утицао на губитак материјалних доказа. Правни савјетници истичу да надлежни уреди Хрватског завода за мировинско осигурање имају неуједначену административну праксу, а људи подносе захтјеве прије свега због недовољно година да испуне услове за пензију – истакла је Шимпрага.

За многе и разлика у пензији, односно повећање од око 30 евра, у случају признавања стажа из доба РСК, значи много.

- Тих 30 евра за социјално осјетљиве категорије значи преживљавање – истакла је ова политичарка.

Хиљаде ових обесправљених грађана Републике Хрватске за своју се пензију боре годинама. 

– Некима је послије четири негативна рјешења, игре лоптом између Шибеника и Загреба, Задра и Загреба у петом рјешењу признат стаж и то ако им се баш посрећи – рекла је Шимпрага.

А неки су случајеви завршили и на Уставном суду Хрватске.

А како су прошли Крајишници који су након Олује избјегли у Републику Српску и ту се настанили? На жалост, када је у питању радни стаж и право на пензију и њима “капу кроји” хрватски Фонд ПИО.

У Фонду ПИО Републике Српске кажу да  “нису упознати са наведеним проблемом”. Све што се тиче признавања стажа у Хрватској је у надлежности Хрватског завода за мировинско осигурање.

- За сваког подносиоца захтјева за остваривање права на пензију у Фонду ПИО Републике Српске, а који је претходно пријавио да је у одређеном периоду радио у Хрватској, у складу са међународним споразумом, на међународном обрасцу затражимо потврду стажа. Податак који добијемо на основу потврде стажа је једини који можемо примјењивати у управном поступку и доношењу рјешења – поручују из Фонда ПИО РС.

Бака Роса је једна од оних који су, пред Олујом, морали побјећи спасавајући живу главу. Наравно, уговор о раду, или рјешење о радном односу, нису били на врху листе онош што је требало спасавати у претрпаном трактору.

Поред куће и имања, пропало јој је и четири године радног стажа. Данас прима минималну пензију и нема довољно ни за храну. Чест је посјетилац јавне кухиње.

– Не знам шта бих вам рекла. Нас је преварио ко је стигао: и Слобо, и Туђман и ови што смо за њих гласали јер су обећавали промјене. Ето, сад нас и за пензије преварише – каже бака Роса, која данас живи у околини Бањалуке.

Крсто Жарковић, предсједник Удружења Срба протјераних из Славоније и Хрватске “Крајина”, каже да проблеми са признавањем радног стажа нису од јуче.

– Кад су у питању људи који је живјели и радили у тадашњој Републици Српској Крајини, а сада су грађани Републике Српске, тачно је да им Фонд ПИО РС не може помоћи. Они могу само узети у обзир  радни стаж, који је признао Хрватски завод за мировинско осигурање – објашњава Жарковић.

Изузетак су, додаје, борци, који су до 1999. године, сходно члану 122 а Закона о пензијском и инвалидском осигурању РС, могли пријатити ратни стаж. Тај им се стаж, ако је признат, “рачунао” дупло, исто као и борцима Војске Републике Српске.

– Послије 2000. године није било могуће уписати борачки стаж, јер више није постојао Биро Владе РСК у егзилу, који је издавао документе потребне за признавање права – каже Жарковић.

Што се тиче права по основу радног стажа за цивиле, ствар је много компликованија. Крајишници који су избјегли у Републику Српску су, као и остали њихови сапатници, могли да “упишу” стаж на основу Закона о конвалидацији, који је 1997. године потписао Фрањо Туђман.

– Прописано је да се стаж за рад у РСК може доказати радном или здравственом књижицом, рјешењем или уговором о раду, уз два свједока или уз помоћ других доказа. Али, тај је закон био на снази само три или четири мјесеца и многи нису ни знали за њега – каже Жарковић. 

Овај је закон поново ступио на снагу прије три године, али је одзив људи сада врло мали.

– Или људи не знају за то, или их не занима, неки више нису живи. Једноставно, прошло је много времена, а током тог времена држава Хрватска је чинила све да нас онемогући у остваривању права. Један од метода је одуговлачење поступака, који трају годинама – каже  Жарковић.

И док хрватске институције одуговлаче поступке, Крајишници поручују да, кад су им права у питању, могу бити досадни и упорни као чичак.