У центру Зворника, међу новим фасадама и трговинама, занатлије попут обућара, кројача и часовничара боре се за опстанак.

Међутим, уз намете државе и све мање муштерија њихова будућност постаје све несигурнија.

Зворничанин Иван Ивановић, обућар је већ 16 година. Данас се суочава с падом броја муштерија и страхом да ће морати престати са радом. Обућарску радњу је отворио када је остао без посла. Данас, иако у пензији, он и даље поправља и лијепи обућу. Но посла је много мање него прије, а намети државе не јењавају.

– Нема муштерија. Има дана не дође ми нико. И та каса, она ме највише убија. Шта да радим кад ми нико не дође? Некад ми по три дана нико не дође. Остао бих даље да радим да те касе није. Колика је уплата, 30-50 марака, ја ћу то платити, ал’ немој ми касе, шта ћу ја овдје два квадрата – пита Ивановић.

Са изазовима се суочава и Борис Никић, часовничар из Зворника. Некада је, каже, имао пуне руке посла, док је данас више сатова него муштерија.

– Раније је било више мајсторства. Данас је мање. Данас је више мијењање батерија, али генерално мислим да људи данас имају више сатова него раније кад је почело да се ради. Сад је проблем што имамо мањак људи, а сатова има – каже Никић.

Али проблем нису само намети и мањак муштерија, већ и све мања заинтересованост младих да наслиједе занате који полако изумиру.

- Баш о томе разговарам са људима. Још нико од тих млађих то није прихватио. Ја имам два сина, они раде и ни један не би дошао овдје. Лако је узети и већи простор, али никога од омладине то не интересује. Какво крпљење кажу, чим мало оде они то бацају - каже Ивановић.

 Ни код Никића није другачије. 

- Да има нешто пуно дјеце која су заинтересована, баш и нема. Шта знам. Можда ће се нешто промјенити - нада се Никић.

А док држава не пронађе начин да олакша пословање, а друштво не препозна вриједност заната, занимања која су некада представљала сигурност и стабилност биће све више борба за опстанак, а њихова будућност све неизвеснија, преноси БН.