Радити на јавном универзитету је прије свега привилегија, али и посао који у себи садржи извјесну дозу ризика.
Прије неколико дана сам, нпр. умало изазвао дипломатски скандал тиме што нисам дозволио амбасадору једне новоетаблиране ЕУ земље да, слободно се може рећи, малтретира студенте мога факултета својим питањима, изнервирана ваљда тиме што су јој они претходно рекли да не виде будућност ове земље у ЕУ и, да ствар буде још гора, што су се неки изјаснили да су за савез са Русијом. Све ово никако није било оно што је госпођа амбасадор очекивала да чује.
Заправо, од око 200 присутних студената за чланство БиХ у ЕУ се јавно изјаснило само њих троје (3)! Стекао сам утисак да већина није ни за озбиљне савезе са Русијом, али би и таквих било неколико пута више него оних који су се јасно и недвосмиселено изјаснили за ЕУ.
Искрен да будем, то је и за мене био шок, мада ни изблиза толики колики за госпођу амбасадор и њену пратњу, која, колико сам могао да разаберем, никада раније није била на Палама. Прије тога су студенти саслушали полусатно излагање врло добро припремљене говорнице из исте амбасаде о искуствима те земље на њеном путу ка ЕУ. Није помогло ни то што сам, у покушају да помогнем и мало „извадим“ непријатну ситуацију, питао студенте колико од њих је уопште имало прилику да борави у некој од земаља ЕУ (мислећи помало удворнички, да им сугеришем да никада нису били тамо па да зато имају тако негативан став формиран под утицајем дневне штампе). Након овог мог питања јавило се неколико студената који су се изјаснили да су дуже или краће боравили тамо, међу којима и једна млада колегиница рођена у Холандија, што јој ипак није сметало да се изјасни против уласка БиХ у ЕУ.
Након тог изненађујућег развоја нечега што је требало бити само још једно обраћање предстваника дипломатског кора студентима, отишли смо у деканат да попијемо кафу. Тамо ми је поменита и високопоштована екселанција објаснила да се људи њене генерације још сјећају периода када је пензија у њеној земљи била 3 америчка долара, а просјечна плата 11 долара. Када није било хране по продавницама, али је било безвриједног папирног новца за који се ништа није могло купити. Данас су чланица ЕУ и на то су јако поносни. Како каже, није чак ни до новца. Већа сатисфакција је то што дијеле исте вриједности са земљама какве су Њемачка, Француска и друге, што сједе и одлучују за истим столом. За њу је непојмљиво да неко рационалан ко живи у Европи не жели у ЕУ. Сматра да са студентима треба радити да то мишљење промијене. Више пута је нагласила да је на нама „младим професорима“ да радимо са њим…
Ма колико ми ишао на живце овакав однос госпође амбасадор ка студентима, јер забога, универзитет је академска институција и сва мишљења па и оваква морају бити дозвољена и поштована, то што сам од студената чуо ме је донекле забринуло и подстакло на размишљање. Знао сам да ЕУ више није „in“, као што је некада била, али 3 од 200 међу млађом популацијом ипак нисам очекивао!
Врзмало ми се по глави да сам недавно написао рад у коме сам доказивао да чланство у ЕУ подстиче привредни развој земље. Заправо, то није био закључак којег сам донио на почетку па онда само тражио аргументе да га поткријепим, већ се радило о продукту емпиријског истраживања искустава земаља Вишеградске групе и земаља насталих распадом СФРЈ. При томе мјерење нивоа развоја нисам базирао на класичном мјерењу дохотка по становнику (сведеног на куповну моћ и исту валуту), како то раде ММФ, Свјетска банке и УН у својим извејштајима World Development Report, World Economic Outlook и Human Development Report, већ на разради једне идеје чувеног америчког економисте из средине XX вијека, Чарлса Киндлебергера, како је доња тачка развоја када земља у условима либерализованих економских односа успије да подигне извоз на ниво увоза и да се дугорочно креће око избалансиране позиције. Моје истраживање је показало да су све земље Вишеградске групе ово успјеле и да данас биљеже трговинске суфиците који се крећу од 10,3% БДП-а (Мађарска), до 3,7% (Словачка). Чак и код земаља насталих распадом СФРЈ уочљив је исти образац. Земље које су постале чланице ЕУ (Словенија и Хрватска) имају суфицит у размијени роба и услуга (Словенија од 2009, Хрватска од 2012. године), док оне које то нису постале и даље биљеже искључиво трговинске дефиците. Чак и напредак у преговорима са ЕУ позитивно утиче на развој, док застој води кумулирању дефицита. Тако нпр. Србија, која је у задњих неколико година направила искорак ка ЕУ, биљежи боље резултате од очекиваних, док су резулати БиХ испод очекиваних. Кад кажем очекиваних, наравно не мислим на субјективно одређена очекивања, такорећи жеље, већ на израчунате трендове. Тако нпр. Србија у 2016. години биљежи дефицит трговинског рачуна од око 7,3% БДП-а, док би пројекција на основу трендова за ову земљу у периоду 2004-2016. (од 2004. јер је у тој години „преломљен“, тј. преокренут тренд раста овог дефицита) била дефицит на нивоу од 9,7% БДП-а. У новцу то значи да је извоз Србије у 2016. години био већи за цца 830 милиона евра него што би био да Србија није убрзала свој пут ка ЕУ. Са друге стране, на основу трендова, дефицит трговинског рачуна БиХ је у 2015. (на сајту Свјетске банке за БиХ још нема података за 2016!) години требало да буде цца 15% БДП-а, а у стварности је био 19% БДП-а. Или да кажемо то другачије, захваљујући одсуству позитивног моментума које приближавање ЕУ носи, гори смо чак и од себе самих за цца 590 милиона евра само у 2015. години.
Или, с обзиром да новац сам по себи не значи ништа, да прерачунамо то у радна мјеста. Знајући да извоз махом потиче од реалног сектора, те наш БДП у 2015. и број радника, једноставном калукулацијом долазимо до податка да је БиХ директно у извозном сектору пропустила да запосли цца 25.000 нових радника, док је укупан број изгубљених радних мјеста у земљи у 2015. години, захваљујући одсуству напретка, износио цца 64.500. Са друге сране, Србија је у 2016. години добила 120.000 нових радних мјеста. Иако су и ово само цифре на папиру, у пракси је то разлика између сиромаштва и пристојног живота за цца 250.000 грађана БиХ. Толико би већ годину и по дана грађани ове земље живјели боље, само да је наш темпо на путу ка ЕУ пратио темпо Србије. А то су грубе процјене само за једну годину. Кумулативно, позитиван ефекат приближавања ЕУ би био много већи.
Дакле, да ли се исплати ићи ка ЕУ? Сва релевантна истраживања кажу да да.
Да ли су студенти у криву? Не бих се усудио да то тврдим. Већина њих је рођена када је ова земља већ кренула у „реформе“ које су требало давно да нас уведу у ЕУ. Због тога их није кривити што се не плаше онога што нису доживјели (као што је доживјела госпођа амбасадор и њена генерација) и не вјерују у оно што им се цијели живот обећава, али се никада не остварује или се остварује али тако успорено да се не примјећује. Уосталом, са отвореним границама ове земље што се њих тиче и не мора доћи до формалног учлањења БиХ у ЕУ. Добар дио њих ће се и без тога наћи тамо заједно са 150.000 оних који су већ отишли у посљедње четири године. Тамо ће се наћи са 250.000 младих из Хрватске која је, ето, чланица ЕУ, али из које људи такође одлазе.
Ма колико то звучало грозно и јеретички, чини ми се да би просто требало да прихватимо чињеницу да границе више не постоје и да је страх од прошлости и привлачност ЕУ већ помало „ужегао“ концепт. Данашње генерације могућност одласка у друге земље Европе и свијета прихватају здраво за готово. Плашити их прошлости највише подјсећа на призивање НОБ битака пред крај СФРЈ како би се хомогенизовала тадашња југословеснка јавност. Тада није упалило. Неће ни данас.
Зато је на данашњим про-европским политичарима да узимајући у обзир цифре, укључујући и ове оквирне које сам поменуо, нађу друге и боље начине за комуникацију са младима. Можда би било најбоље да више и не причају већ да просто раде и да напредак почне да прича сам за себе. Стари канали комуникације и празне приче о обећаном рају очито више не функционишу.
