Сутра се навршавају 32 година од још увијек некажњене агресије хрватских оружаних снага "Масленица" из 1993. године, на подручје под заштитом УН и убиства 345 Срба међу којима су биле 34 жене просјечне старости 57 година.

Информационо-документациони центар "Веритас" наводи да су 22. јануара 1993. године Хрватске оружане снаге извршиле агресију на јужне дијелове Републике Српске Крајине /РСК/.

Агресија под кодним називом "Масленица" извршена је у току реализације "Венсовог плана", којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту УНПРОфОР-а, а то је била трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН, у чије чланство је примљена двије године раније.

У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром Земуник и неколико висова на Велебиту, и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа.

У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мјешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински.

Срби из поменутих села су побијени, прогнани или одведени у затворе и логоре

Њихова богата имања су опљачкана, опустошена и уништена, а културни споменици, гробља и цркве девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом Св. Георгија из 17. вијека у којој је сахрањен познати књижевник Владан Десница, цркве Св. Георгија у Смоковићу из 16. вијека и Св. Илије у Кашићу из 19. вијека.

У овој агресији је, према Веритасовој евиденцији, погинуло и нестало 346 Срба, од чега 55 цивила, просјечне старости 60 година.

Убијене су 34 жене, просјечне старости 57 година и троје дјеце до 12 година старости.

Међу жртвама је и 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вјековна огњишта.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 335 лица, док се на евиденцији несталих води још 11, од чега шест цивила, међу којима су три жене.

У збјеговима је у наредних неколико мјесеци умрло још 165 лица, углавном старије популације.

Из равнокотарских села протјерано је више од 10.000 Срба, који су се раселили широм свијета.

Један од тежих злочина десио се већ првог дана агресије на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОфОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције из засједе убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине /СВК/ с подручја Грачаца.

Овај масакр починили су припадници Петог вода из састава "Алфе", којим је командовао Милијан Бркић звани Васо, донедавни високи функционер ХДЗ-а и потпредсједник Хрватског сабора у деветом сазиву /од 2016. до 2020. године.
Операцију "Масленица" планирали су и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење тадашњег предсједника државе и врховног команданта хрватских оружаних снага Фрање Туђмана, који су тада или били или су накнадно унапријеђени у генералске чинове.

Начелник артиљерије Сектора "Велебит" био је косовски Албанац Агим Чеку, до 1991. године официр ЈНА, од чијих граната је, усљед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, страдало највише цивила.

Чеку је на Косову од 1999. до 2006. године био командант терористичке ОВК и Косовског заштитног корпуса, а од 2006. до 2008. године и предсједник владе.

Иако је агресија извршена на заштићену зону УН и пред очима многобројних припадника УНПРОфОР-а, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.

Према службеном попису становништва у Хрватској из 1991. године, у Кашићу је живјело укупно 765 житеља, од којих 99 одсто Срба, у Смоковићу 1.029, од којих 96 одсто Срба и Исламу Грчком 1.139 од којих 87 одсто Срба.

Тридесет година касније, према попису становништва Хрватској из 2021, у Кашићу је живјело 69, у Смоковићу 162 и у Исламу Грчком 150 житеља, без ознаке националне припадности, подсјећа се у саопштењу.