Осамдесетогодишња Мила Малешевић, мајка погинулог српског борца Милована, радом испуњава вријеме и каже да јој то олакшава бол, тугу и празнину које осјећа за јединим сином.

Ова свестрана старица пере, реди и преде вуну од које плете чарапе и приглавке, калеми воће и одржава воћњак који је засадила поред новосаграђене куће у Доњим Загонима код Бијељине, обрађује башту, а има и мањи пластеник пун зелениша и цвијећа.

Мила сузама за погинулим сином залива младице окалемљених воћака, упреда их у плетиво и уплиће у стихове које пише и чарапе и џемпере које плете.

Осим мноштва различитих послова, ова бака пише и стихове у стилу српских народних пјесама и тако настају њене већином кратке пјесме у дистиху, од којих су неке посвећене страдању српског села Чемерно, гдје јој је син погинуо са још 29 мјештана.

- Посијем ја свега. Научила сам да имам и волим да се овим занимам - каже Мила за Срну у предаху од копања земље коју припрема за сјетву кромпира и другог поврћа.

На столу слика погинулог сина

У кући на столу уоквирена слика погинулог сина, коју Мила љуби сваки пут када уђе у просторију. На зиду икона Светог Ђорђа, кандило и поред иконе гусле, по обичају који је његован на Нишићкој висоравни, одакле је поријеклом ова жена. Ту је и свеска са стиховима које пише.

Она каже да јој унук Младен Терзић пјева уз гусле и показује телевизијски снимак са једног његовог наступа.

Када јој вријеме не дозвољава да ради у башти, зими и увече, Мила плете. Показује хрпу приглавака, вунених чарапа, а има и џемпера, капа и рукавица. Ту су још неки ручни радови које је раније ткала и везла и које је успјела сачувати у сеобама и избјеглиштву.

Мила истиче да више времена проводи напољу него у кући, те да јој уз рад брже пролази дан и здравије се осјећа.

Она каже да је цијели живот живјела на селу и радила све физичке послове, да су тренутни послови за њу ситница у доносу на то колико је сијала док су били на свом имању у Куносићима код Вареша.

- Остарило се, а и дјеца ми бране да радим, али не могу да сједим беспослена. Нисам навикла. Цијели живот сам радила. Тако је било. Жене на селу су сваки дан радиле по цијели дан разне послове. Од кућних и пољских радова, бриге о стоци, дјеци, а увече, када заврше све обавезе, узимале су игле и плеле чарапе, капе, џемпере, рукавице. Све смо тако радиле и живјеле. Била је срамота видјети жену да сједи и да ништа не ради, ако није светац - прича ова бака.

Та навика Милу још не напушта иако јој то није неопходно.

- Радили су се разни сеоски послови. Када сам била дијете живјело се од оног што домаћинство произведе и облачили се одјевни предмети које су жене ткале, кројиле, шиле и плеле од вуне, лана и конопље која се сијала и прерађивала - присјећа се Мила.

Она истиче да је посебно напорно и опијајуће било прерађивати конопљу у такозваним ступама и да нису тада ни знали шта је дрога, али је увече бољела глава и жене су као пијане долазиле кући, држећи се за ограде.

- Имам ја пензију и инвалиднину. Није мени нужда да ово радим, али навикла сам на рад и одмах ме ухвати костобоља и реума ако ништа не радим. Овако се загријем радећи и немам болова. Ваљда организам навикао на рад и шта могу - објашњава Мила.

Она ради у башти, његује воће, а посла има и у пластенику.

Подигла воћњак калемећи воћке

Мила има више од 50 стабала воћки, од којих је већину лично калемила. Ту је више врста шљива и крушака, смоква, боровница, кајсија, рибизла, мушмула, љешник, џанарика, јабуке и грожђе, али и још неке врсте.

Она је поставила и систем за наводњавање воћа, баште и пластеника.

На питање да ли је калемљење воћа научила и наслиједила од оца који је био врстан калемар и обожавалац узгајања и његовања воћа, Мила каже да није, већ да је калемљење научила од комшије, гледајући га како ради тај посао.

- Од десет стабала које је калемио само једна младица се примила и вјетар је и њу сломио. Ја сам поново окалемила те воћке и све су се омладиле и већ рађају - наводи Мила и додаје да је касније калемила још воћа.

Цијели живот ожалошћена

Мила прича да је сироче од рођења.

- Цијели живот прати ме жалост. Имала сам само 11 дана када ми је мајка умрла. Син Милован је погинуо у 27. години на Чемерну изнад Илијаша 10. јуна 1992. године. Међу 30 убијених Срба у том злочину били су му и рођаци Здравко Малешевић и Сретен Јанковић. Муслиманске и хрватске усташе заједно упале у село и све побиле и попалиле - присјећа се ова старица.

Она каже да су тада први пут избјегли из свог села, али да су се опет вратили након неколико дана. Послије скоро двије године поново су напустили своје село и имање и избјегли на Кремеш код Вогошће.

Послије потписивања Дејтонског мировног споразума у егзодусу Срба из Сарајева са мужем Милошем избјегла је у Рудо, а затим су дошли у Доње Загоне код Бијељине, гдје су купили земљиште и захваљујћи помоћи сродника изградили кућу и коначно прекинули сеобе.

Мила истиче да је имала тежак животни пут.

- Рођена сам у селу Злотеге у кући дједа Васе Пејића, солунског добровољца, чија је кћерка била моја мајка Дивна, која је ту и умрла. Након изненадне мајчине смрти преузела ме је тетка, која ме је хранила и дојила својим млијеком - каже Мила.

Она наводи да се њен отац Ново Зекић након изласка из затвора поново оженио.

- Тата је провео двије године у затвору јер је био у четницима у Другом свјетском рату. Био је млад и добио је дјецу са другом женом. Маћеха је била коректна. Баба Јања ме је често штитила јер је отац био веома строг. Живјела је пуних 100 година, а отац три године мање - присјећа се Мила.

Она напомиње да је радила све сеоске послове, као и сва дјеца у то вријеме.

"Муж обећао да ћемо преселити у град, али ме је преварио"

Мила истиче да се млада удала, у 19. години иако јој отац није дозвољавао да ашикује.

- Једном ми је дошао момак у кућу и отац га је истјерао. Није ми било жао јер га нисам вољела. Удала сам се кријући, побјегла за мог Милоша иако је био 10 година старији, што се тада сматрало великом разликом и било неприхватљиво. Обећао ми је да ћемо одселити у град, али ме је преварио. Била сам млада. Остали смо у селу - смјешкајући се прича Мила.

Говорећи о животу прије рата, Мила каже да су лијепо живјели, да је муж Милош радио у Варешу, а она била домаћица и са дјецом обављала све послове.

- Имам двије кћерке и унучад овдје у Бијељини. Долазе ми скоро сваког дана и брину, али срце ми се цијепа за мојим Милованом, мојом златном јабуком. Имао је цуру, намјеравао је да се жени, али проклети рат је све прекинуо - са сјетом и сузама у очима прича мајка погинулог српског борца.

Уз много туге и бола за сином и мужем, који је умро прије три године, али и више сеоба Мила старост проводи сама у својој кући у Доњим Загонима.

Она наводи да ју је оно што је прочитала у хороскопу навело да се обрати фамилији ради помоћи у рјешавању основног животног питања.

- Ми смо били купили плац и хтјели да правимо кућу, али нисмо имали пара. Звали смо рођака који је дуго у Канади и веома успјешан и он нам је стварно помогао. Изградили смо кућу и бескрајно смо захвални и њему и још неким мојим рођацима који су нам помогли - каже бака Мила.

Она истиче да јој је лијепо у њеној кући гдје је скоро свакодневно посјећују.

- Долазе ми дјеца, унучад, праунучад, али срце боли за мојим Милованом. Гледам његову слику, напишем стих, пустим сузу, па изађем у башту да удахнем ваздуха и забавим се радом да не мислим на синову погибију и тешкоћама које су ме од рођења пратиле - прича ова вриједна, свестрана жена која је родну Нишићку висораван и пространство између планина Звијезде и Романије замијенила семберским брежуљцима, гдје је пренијела навике стечене кроз мукотрпан живот и захваљујући њима савладала избјегличку неизвјесност и немаштину.