Славко Шибалија, инжењер у „Телекому“ у Београду, не тугује за Сарајевом, одавно га више не сматра „својим“. Не може да има радост сјећања на дане поред Башчаршије гдје је прије рата становао (Улица Огњена Прице 1), гдје се оженио, сина добио.

- Мали је то био град за толику, патолошку мржњу према нама. Чинило се да је годинама сакупљана, гајена, потхрањивана, па онда, под притиском, напросто експлодирала и у свој својој гадости расула се из опне 1992. године - говори Шибалија.

Сарајевски Срби су се за само неколико дана и ноћи нашли у заточеништву, окружени и жицама и минским пољима.

Алија Изетбеговић, аутор „Исламске декларације“ и заступник става да не може бити мира између ислама и других вера, постаје у јуну 1992. године врховни командант већ добро наоружаних „зелених беретки“, односно тзв. Армије БиХ, проглашава ратно стање и забрањује излазак из града.

Сада, много година касније, Славко Шибалија констатује да су остварене Изетбеговићеве жеље - главни град БиХ је етнички „најчистија“ престоница у Европи. Сарајево је напустило више од 150.000 Срба, без жеље да се икада врати.

- Од пријатеља чујем да и оно мало Срба у Сарајеву чека да извуче бар дио новца за имовину која им је у рату брутално отета или уништена, па ће одмах отићи што даље од Миљацке - каже Шибалија.

- Покушавам да потиснем сјећања на фашистички терор „легалне муслимаске власти“, на прогоне и казамате у којима сам био. Не могу. Вријеђа ме што нико неће јавно да каже истину о ратном Сарајеву, да су Срби били жртве, а никако агресори свог града. Убијани су на улицама, у својим становима, на радним мјестима, у многим мучилиштима...

Много логораша, мојих сапатника, умрло је од посљедица звјерских пребијања и није дочекало истину. У Београду се још сусрећем са људима који вјерују у гнусне лажи муслимана и њихових савезника, лансиране још 1992. и потхрањиване до данас. Докле? Да ли ћу ја доживети да истина побиједи? - каже он.

Затворе, односно логоре у Сарајеву, а било их је 125 у свим дијеловима града под муслиманском влашћу, прошло је око 25.000 Срба.

"Новости" су објавиле дио личне изјаве Славка Шибалије, записане на слободној територији почетком октобра 1994. године.

- Муслимански празник Бајрам, 6. април 1992. године. Њихова јутарња молитва се завршила негдје око 6 часова. Тада је почела језива дрека и пуцњава. Славље. Алији Изетбеговићу су свјетски моћници признали државу. Жену, сина и ташту шаљем код родбине у Војводину. Мислио сам: док се ситуација не смири. У стану остајемо таст и ја. Ми, Срби, поново смо исказали наивност, за разлику од добро обавјештених и припремљених муслимана и Хрвата. Радио сам у Јавном предузећу ПТТ Сарајево и неколико мјесеци пред рат ми се млађи „колега“ Осман Џомбић, познати криминалац, повјерио како већ постоји војска - "Патриотска лига", да имају униформе и наоружање и вјежбају на Јарчедолима.

- Мјесец април, ни рат ни мир. Градом пролазе разне војске (полиције) у различитим униформама. Говоримо: свака авлија - армија. Онда, 2. маја је, послије вишедневног, страховитог мучења, убијено осам војника ЈНА и четири српска цивила. Слиједи масакр над војницима ЈНА у Добровољачкој улици. Са прозора стана, кроз Парк цара Душана посматрам хистерично, помахнитало урлање „зелених беретки“ и збуњене, преплашене војнике које скидају са возила, тјерају их да се скину голи и полијегају по асфалту. Убијају их.

У кварту у којем је Шибалија живио, почињу жешћи прогони. Небојшу Миловановића убија комшија из улице јер, наводно, свјетлећом рекламом на згради даје сигнале „ћетницима“. Чује да му се комшија Мишо Вукоичић, који је радио као портир у предузећу „Босна-Ре“ објесио. На обдукцији се види да је буквално искасапљен. Зашто? Син му је „у ћетницима“, чује објашњење комшије, муслимана.

Славков таст добија инфаркт приликом хапшења и малтретирања на улици. Хапсе га полицајци криминалаца браће Зулић.

Новембар, 1992. Испред стана петорица наоружаних војника 10. Брдске бригаде злогласног Мушана Топаловића Цаце. Стан је потребан за његовог замјеника Сенада Пецара. Шибалија је на улици. Излази, док војници износе тијела двије његове комшинице. Заклане у стану, одбиле су да се иселе.

- На улици пријете рације. Најгоре је ако те ухвате баш ти из 10. Брдске, јер воде на Требевић, на копање ровова - наставља Шибалија.

- Горе је једно од највећих стратишта. Бацају Србе у пећину „Казани“, прије тога их ритуално убијају. Умоболници Мушана Топаловића се опијају у крви жртава. Формирана је елитна, „јуришна чета“ 10. Брдске бригаде. Њен припадник може постати само крволок који донесе „уписнину“.

Шта је „уписнина“? То је српска глава. Главе закланих Срба излажу се у основној школи на Бистрику. Са Бистрика се гледа на Требевић. Црни дим значи да су у јаму „Казани“, послије убијања људи, бачене и запаљене аутомобилске гуме.

Масовне гробнице

Најмање је 5.515 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају тачна имена и презимена, мјеста рођења и смрти. То није коначан број, још нису откривене све масовне гробнице, а за неке се и не зна гдје су. Провјеравају се подаци за још 500 несталих сарајевских Срба.

Смрт на одложено

Срби у Сарајеву, избачени на улицу, били су као прогоњене звијери. Новембар 1992. Славко Шибалија избјегава рације. Уточиште налази код бивших комшија, Хрвата. На послу, у ПТТ, масовно отпуштају Србе, тако да више нема ни писану потврду да може слободно да се креће градом. Почиње да размишља о бјекству на слободну територију. Не смије да се повјерава никоме. Било је тешко доћи до информација, а знало се да постоје људи, читаве екипе, који организују пребјег и дочек пребјеглих.

- Из града се могло изаћи само преко „црних канала“ - говори Шибалија.

Неко има среће, избјегне и страже и минска поља, неког ухвате и заврши у затвору, неког убију.

У Сарајеву је био разрађен систем убијања и пљачкања Срба. Тражио се новац за превођење на слободну, српску територију. Истовремено се знало да ће људи, када већ бјеже, са собом понијети сав новац. Убијане су читаве породице, а организатори су били у врховима муслиманске цивилне, војне и полицијске власти. „Легална власт“ је све Србе прогласила за „војне обвезнике“ без обзира на то што су одбијали да служе у муслиманским формацијама. Зато су покушаји бјекства из града квалификовани као кривично дјело „неодазивања позиву и избјегавање војне службе“.

Шибалија је са још четворицом Срба ухваћен ноћу, 12. октобра 1993. године. Није знао да је прије тога њихов „водич“, муслиман, „пропјевао“ у полицији и да иду директно у засиједу. У образложењу пресуде Окружног војног суда у Сарајеву стоји:

„...У вријеме ратног стања у Р БиХ, као војни обвезници, ноћу 12. 10. 1993. године у Сарајеву, у времену од 23 до 24 часа, кренули су из правца Алипашиног Поља у правцу насеља Неџарићи кроз Олимпијско насеље Мојмило, с намијером да пређу линију раздвајања Армије БиХ и територије коју привремено контролише агресор, а у циљу преласка на привремено заузету територију... чиме су починили кривично дјело неодазивања позиву и избјегавања војне службе...“

„Пребијези“ су се окупили у једној кафани на Алипашином Пољу и није им било чудно што се план мијења - неће се ићи према Грбавици, већ Неџарићима.

- Уведени смо у засиједу, што су њихови медији окаректерисали као велики успјех хватања „ћетнићких“ терориста који су покушали побјећи на „привремено окупирану територију“ - говори Шибалија.

Почиње истрага, прво Добриња, затвор „Сунце“, подрум без свјетла, нас 12, сви интелектуалци. Тукли су нас и малтретирали на разне начине, зависно од маште тих умоболника. Резултат мог саслушавања био је: поломљена носна кост, напрсла грудна кост, натекле поткољенице, по цијелом тијелу контузије и болови. Рекао сам: "Пошли смо на нашу страну, нашим породицама, од силног добра напуштамо све, своје кућне прагове и идемо." То им није било довољно, морамо бити „крупне звијери“, јер је и акција хапшења била спектакуларна и као таква приказана у медијима.

Два дана батинања пајсерима, кабловима, шипкама, пендрецима... Међу батинашима и бивши Шибалијин ученик из Машинске техничке школе Енес Агић:

- Ево га мој професор, ћетник, пошао да бјежи, сад ћемо му ноге поломити!

Из „Сунца“ у нову „кућу“, кланицу и гробницу многих Срба - затвор „Рамиз Салчин“ (бивша касарна - затвор „Виктор Бубањ“). У ранијим самицама сада натрпано по 10-12 људи. Свакодневно је неко умирао од исцрпљености, глади, болести, пребијања. Стражари би мртве увијали у ћебе и избацивали у ходник.

- Ситуација се посебно погоршала послије „оружане побуне“ 10. и 9. Брдске бригаде, најекстремнијих формација, када су у „Салчин“ почели да доводе ухапшене команданте и војнике тих бригада - свЈедочи Шибалија.

- Није тешко замислити сусрет доказаних крволока који су, буквално до јуче, убијали Србе на најсвирепије начине у складу с њиховом поремећеном психом, са Србима затвореницима.

Шибалија је осуђен на 20 мјесеци затвора, па пребачен у Централни затвор.

- Дане смо проводили у овећој просторији за дневни боравак, заједно са затвореницима муслиманима, углавном криминалцима, лоповима и убицама - говори Славко Шибалија.

- Била је то нелогична и неприродна мЈешавина људи: Срба интелектуалаца - више од 40 високообразованих, професора универзитета, доктора наука, љекара, инжењера, студената, људи у средњим и одмаклим годинама, и муслимана криминалаца, који никада ништа корисно нису урадили.

Цинизам

Драган Фазлагић, јавни тужилац, рекао ми је на суђењу да сам, ако сам већ желио да одем из Сарајева, могао да тражим одобрење власти - наводи Славко Шибалија.

Заиста, врхунац цинизма, јер је и њему и мени било јасно да је једини „легални“ начин за излазак Срба - преко затвора. Ко преживи истрагу и осуде га, могао је да чека размјену, за вријеме или послије издржане казне.

Крвави пир у Пофалићима

Дио изјаве Б. О. послије напуштања Централног затвора, размјене заробљеника и преласка на српску територију, 6. октобра 1994. године:

- Моја жена је морала 15. маја 1992. године да оде у Пофалиће, да попише робу у самопослузи, која је тог дана била обијена. Тамо је и преноћила. Радио сам у "Сарајевској мљекари" и ујутру сам чуо за напад. Колеге на послу су биле добро обавијештене.

- Следио сам се када сам чуо да је према Пофалићима кренуо криминалац Јусуф Празина Јука са 3.500 људи, а са својима и зликовац Самир Кахфеџић Крушко - говори Б. О. 

- Отишао сам кући, а око 16 часова су ми дошле комшије Ибрахимовић и Тахиревић. Рекли су да су муслимани заузели Пофалиће и да треба ићи у пљачку.

Са Ибрахимовићевом мајком је Б. О. кренуо да потражи супругу.

- Све српске кућа су биле попаљене, неке су још горјеле у Орловачкој, Хумској улици, све уништено, мртво - свједочи Б. О. - Испред кућа и по улицама лешеви мушкараца, жена, дјеце, паса и мачака. Рукама сам превртао мртве, тражио жену. Према причању самих муслимана, у том масакру је убијено 312 становника Пофалића. Преживјели Срби су морали да копају раке, у ствари, двије јаме.

Остали лешеви су утоварени на камионе, однијети и бачени на депонију у Бућа Потоку. Б. О. није пронашао супругу.

Златко Павловић, студент Филозофског факултета у Сарајеву, морао је, као и други српски високошколци, да у „радном воду" копа ровове и траншеје. Рањен је у експлозији гранате у ноћи, 19. фебруара 1993. године. Ампутирана му је десна поткољеница. Докопао се слободе 20. јуна 1994. године. Он, између осталог, прича:

- У Центру за социјално збрињавање реконвалесцената радио је Исмет Папај, демобилисани муслимански војник, Албанац. Исмет ми се хвалио да је изнад Пофалића, на брду Жуч, заклао „старог, брадатог четника“, 16. маја 1992. године. Папај је на крају рекао да му се тај старац жалио како је остао сам, да су његова дјеца и жена побјегли, а њега оставили. "Четник" је, колико сам разумио Исмета, сам тражио да га овај убије.

Свједочанство В. Р, рођеног 1949. године у Пофалићима:

- Рат је дошао у Пофалиће када је 15. маја 1992. у Орловачкој улици Мирсад Бунгур, досељеник из Санџака, убио Рајка Савића. Истовремено су убијени Млађан Братић, Бранко Јеремић, Бранко Бозало, Војин Вукадин, Слободан и Неђо Оџаковић, док су заклани Саво Елез и брачни пар Мирко и Роса Савић. На кућном прагу сјекиром је убијена Вида Братић.

Према ријечима В. Р, рано ујутру, 16. маја, нападнуто је 200 српских породица из свих праваца.

- Цјелокупан сценарио убијања преузеле су досељене Санџаклије, а нас је напало више од три хиљаде муслиманских бојовника из пет праваца. Приликом бјежања сам морао да оставим болесног оца, да спасавам дјецу, мајку, жену, браћу, снаху... Били смо окружени са свих страна, завладала је паника, преживјели су почели да се повлаче према Хуму, а затим према брду Жуч. Кољачи су у таласима нападали, сустизали болесне и изнемогле. Убијали су их на најзвјерскији начин...

Колона се у безглавом бјекству запутила до сјеверозападних падина брда Хум, према Бућа потоку. Одатле се требало попети на брдо Жуч. Али, колона је пресјечена.

- Бјежали смо, падали без даха, гребали прстима коријење траве. Пред очима ми је стално био отац, којег сам оставио за столом. Моја дјеца су вриштала, дозивала ме. Угледао сам брата како рањен лежи на падини. Тресла му се нога. Имао сам осјећај да ми је глава неколико метара далеко од мене.

- Док је трајало бестијално оргијање дрогираних муслиманских фанатика, са Хума су на све четири стране свијета одјекивале „илахије“ и „касиде“ уз познати рефрен: „Алаху акбер“ - наставио је В.Р.

- Уз ту, језиву муџахединску дреку, проламао се цик страха престрављене дјеце, вапај жена, крици рањених, уз рафалне и појединачне пуцњеве. Иживљавали су се, три пута су нас намјерно пуштали да умакнемо, да би нас увијек изнова окруживали и убијали.

На падинама Хума и Жучи остало је на десетине мртвих и рањених. Крвожедне Санџаклије су свирепо, ножевима докрајчивали рањенике. Преживјели су са Жуча гледали како им горе домови. Горјело је 500 кућа, дим се увезао у сноп, дизао се високо.

- Од муслиманских зликоваца, прије свих, био је Хабиб Идризовић, Санџаклија, дошао у Пофалиће прије 14 година и довео шесторицу браће који су, сви редом, направили куће на српским имањима - рекао је В. Р. - У крвавом пиру учествовао је и старосједелац Омер Габела, бивши новинар.

Габела је довео Сарајевску телевизију дан послије. Телевизија је снимала заробљене Србе испред неоштећених муслиманских кућа. Тврдило се да нису страдале српске породице.

- Срби су под пријетњом, пред камерама изјављивали да су живи и здрави, да су им куће читаве, зато су и остављени у животу - наставио је В. Р. - Сарајевска телевизија је неколико пута емитовала снимак о „побједи“ муслиманске војске. Да му кућа није изгорјела, изјавио је и Станко Пикулић, старац, старосједелац. И њега и остале преживјеле убили су Ариф Љуца и његов син Нусрет са браћом Карамовић: Фадилом, Џевадом и Фаиком.

В. Р. је остао жив, али су му убијени отац, мајка, један брат и снаха, док је други брат тешко рањен.

Геноцид

Насеље Пофалићи, између Долца и Велешића, на падинама брда Хум, више од 500 година настањивали су Срби. Систематски, пуних 15 година прије избијања рата у Сарајеву, овдје су досељаване Санџаклије, а Срби тјерани са имања до самих кућних врата.

У Пофалићима је убијено највише немоћних жена, стараца и дјеце. Нико се од преживјелих није вратио. Нема више Чангаловића, Пикулића, Ђукића, Буњеваца, Андријашевића, Васковића, Андрића, Тришића, Мађаревића, Голијанина и других староседелаца.

Ноћ увријеђених кољача

Сејо Кадић Гуз, криминалац и припадник 10. Брдске бригаде Мушана Топаловића Цаца, хвали се и изазива заточене Србе у логору „Рамиз Салчин“ (бивши војни затвор „Виктор Бубањ“), да је лично заклао педесет двоје људи на „Казанима“, јами у подножју Требевића.

Крајем 1993. године је „легална муслиманска власт“ званично прекинула сарадњу са криминалцима који су практично држали Сарајево у својим рукама. Оптужени су да су припремали пуч против Алије Изетбеговића. Мушан Топаловић је убијен. Подигнуте су оптужнице против најекстремнијих крволока. Да је то била фарса убрзо се видЈело, јер су сви пуштени на слободу, мада су им злочини доказани.

- Нека сте клали, момци! Србе сте клали, све их треба побити! - одговара Кадићу Рамиз Делалић Ћело, окривљен, између осталог, за убиство старог свата испред православне цркве на Башчаршији, марта 1992. године. - А мени је Алија наредио да нико жив не смије остати, мајку му... а сад ме оптужио. Све ћу рећи на суду!

Ову сцену описује Драган Тодоровић, студент, ухапшен и сурово мучен због покушаја бјекства из града.

- Лудило, били смо у истим ћелијама или поред зликоваца - говори Тодоровић. - Било је стравично само слушати те кољаче, силеџије, снајперисте како се наслађују звјерствима. Стражари су им се дивили, били су идоли, национални хероји.

Сејо Кадић Гуз је заклао Србина, ухапшеног, јер га је жена, Хрватица, оптужила да има оружје у стану. Кадић је довео и жену на „Казане“, да гледа. Онда су је „јуришници“ из 10. Брдске - силовали наочиглед мужа. Мушан Топаловић Цацо увијек је једно те исто питао жртве: "Знаш ли шта те чека?"

Човек је знао. Питао је жену:

"Шта ћеш рећи дјеци?"

Самир Сеферовић Ћебле је марта 1993. године усмртио двогодишњег дејчака Божидара Шљивића. Ногом му је смрскао лобању, па леш шутнуо до јаме. Дјечак је био ко зна која жртва по реду тог дана. У јаму су бацили запаљене аутомобилске гуме.

Тодоровић је у затвору чуо причу о силовању дјевојке Јагоде Јанковић (19). Послије су је убили браћа Зорнић. На дјевојку су нанизали гуме, запалили их и пустили да се котрља на опште весеље Алијиних „ратника“.

- Поломљене Србе су стражари и муслимански затвореници у логору тјерали да из све снаге вичу: „Алах егбер“ - наставља Тодоровић. - Морали смо да учимо муслиманске молитве и њихове новокомпоноване борбене пјесме. Ту се истицао стражар Лакота из Санџака.

У ћелији до Драганове били су Мехмет Сијарић, Санџаклија, Захир Фазлић Кико из Прибоја и Изет Ћелић Иско. Тодоровић наводи:

- Биле су то сцене из самог пакла! Гледате премлаћене затворенике како јече, ваде црве из запуштених рана, слушате на силу научене молитве, упадају Санџаклије да ваде очи некоме кога одаберу, сви се драпају, јер гризу вашке, чује се тупи звук удараца, а истовремено врисак силованих жена...

У ћелију логора „Рамиз Салчин“ доведен је Самир Џенановић Главогуз, бивши управник затвора код џелата Самира Кахвеџића Крушка на Алипашином Пољу. Памте се његова запомагања.

- Ма људи, они нису нормални, побијеш ћетнике, а они те затворе! - био је огорчен Главогуз. Џенановић се сликао како убија српске цивиле. Рекао је: "Ко их јебе, признаћу убиство ове тројице, јер имају слике, а она остала нећу."

Српски логораши чују смијех. Препричавају се хапшења и убистава брачног пара Милене и Васа Драшковића и њихове комшинице. Њих је означио Саким Пушкар, звани Пушка. Пушка је био задужен да Мушану Топаловићу доставља поруке са адресама, именима и презименима Срба у општини Стари Град. За то је добијао новац. Брачни пар Драшковић био је у свађи са комшиницом, што је дознао и Пушкар. Сви су доведени на „Казане“.

Васа Драшковића су натјерали да силује комшиницу, „да се измире“. Био је октобар 1993. године.

- Ајде, Ћето, не стиди се - добацивали су „јуришници“. Затим су присилили жене да се пред њиховим очима и уз „навијање“ грле, љубе... - свједочио је Тодоровић. - Биле су то старије жене. И „гледаоци“ су кренули у иживљавање. Као „помагала“ користили су дршке лопата, пендреке и грање. Коначно, Васо, Милена и комшиница су побијени крамповима и бачени у јаму.

Драган Тодоровић не може да заборави логор „Сунце“ у Добрињи и чичу са крзненом капом. Ту је био прије пребацивања у „Рамиз Салчин“. Изет Ћалић Иско је кабловима шибао старијег човека. Овај се без јаука грчио на столици.

"Ајде, чича, да поједеш ту ћетничку капу!", наредио је Иско. Човјек је објашњавао како је то руска, а не четничка капа. Иско је извадио каму: "Ако не поједеш, заклаћу ти сина!"

- Син му је у уличној рацији ухапшен заједно с њим, био је у суседној ћелији и, шта ће - прича Тодоровић. - Гледао сам чичу као почиње да гризе капу. Поломио је зуб, крв му је текла низ вилицу. Жвакао је, једва гутао, давио се. Мислим да су сати прошли, а тек је појео четвртину капе. Изет Ћалић се појавио, чича га је застрашено погледао.

"Не мораш више да журиш, Ћето", рекао је Иско.

Завјера ћутања

Представницима међународних државних, политичких, хуманитарних и невладиних организација, а било их је на хиљаде у Сарајеву, пред очима се одигравала трагедија српског становништва, али се ниједном у четири године нису јавно огласили, а још мање супротставили дивљању муслиманских фундаменталиста и зликоваца - каже Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом.

Супротно томе, од Сарајева су правили култ града страдалника, оптужујући Србе за агресоре.

Масакр за трпезом

Алија Хоџић, управник мртвачнице на Кошеву, посјећивао је сина Мирсада, полицајца, у оближњој болници 1993. године, на одјељењу неуропсихијатрије. Алија се поносио сином. Пријатеље није ни морао да увјерава да Мирсад није луд. Сви су знали да је „нормалан“, а да га је Суд прогласио за неурачунљивог, како би избјегао казну због убиства шест чланова угледне и имућне породице Ристовић. Убијени су у насељу Велешићи, општина Ново Сарајево, 8. јула 1992. године, док су ручали.

Један од Ристовића, Обрен, рањен је и пребачен у болницу „Кошево“ око 14 часова. Али, управник мртвачнице је био Алија, отац убице Мирсада и рођени брат другог убице - Османа Хоџића. Званичан извјештај болнице је био да је Обрен умро од посљедица рањавања ватреним оружјем, искрварио... Тијело је преузео Обренов брат Тодор Ристовић, који није био у кући, у вријеме ручка.

Тодор је запазио модрице, подливе и отеклине по тијелу. У полицијском извјештају је написано да је Обрен дотучен и уморен од „неидентификованих починилаца“. Управник мртвачнице Алија, коментарише како се велика прашине дигла због „ћетника“.

Полицајци станице на Мариндвору, припадници Центра службе безбједности Сарајева - Адмир Адиловић, Исмет Ћутук, Осман Хоџић, Мирсад Хоџић и Мехо Ибишевић - крећу око 11 часова 8. јула једним колима у правцу Велешића. Чекају.

- Чекали су да се окупи што већи број чланова породице - свједочи Тодор Ристовић. - Моја браћа су знала да су на мети.

Ристићеви су се бојали да излазе, од када је запаљена кућа породице Буха, у којој је изгорио непокретни старац Крсто Буха (92). Хљеб им је стално доносио Данило Ристовић, дјечак од 12 година, Тодоров син. Тог дана су га, нажалост, стричеви задржали на ручку. Дошла је и једна комшиница.

Комшиница Стојанка Мастило је преживјела, јер изгледа да и није била мета. Свједочи:

- Били смо за трпезом, иза поднева, када су полицајци провалили у стан и одмах почели да пуцају из аутоматских пушака. У шоку, гледала сам како се крв шири столњаком, како је хлеб црвен... Онесвијестила сам се.

Убијени су Петар Ристовић, бивши руководилац у „Босналијеку“ и народни посланик у Скупштини БиХ, његова сестра Босиљка, њихова болесна и парализована мајка Радосава и родица Мила Ристовић. Обрен Ристовић, рањен и докрајчен у болници „Кошево“ или мртвачници, био је водећи пољопривредник у сарајевском округу. Свих шест жртава сахрањено је у три засебне гробнице на сарајевском гробљу „Лав“.

- На мјесто трагедије дошао сам само неколико минута касније - говори Тодор Ристовић. - Мој син, Данило, мртав. Убијен. Па, био је дијете, мајку им балијску!

Тодора, као могућег свједока, хапсе 25. новембра под оптужбом да је изазивао „оружану побуну“ (које није било), што је касније преиначено у кривично дјело посједовања оружја (које нису нашли). Осуђен је на четири године затвора, размијењен је тек 1. априла 1995. године.

Суђење убицама почетком 1993. године. Тужилац их није ни окривио за злочин, већ само за убиство. Засиједа Судско вијеће Вишег суда у Сарајеву, предсједник Даут Бибић. Једна од судија је Васвија Видовић, која је касније постала официр за везу Владе БиХ са Хашким трибуналом. Приведени Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су кривице као неурачунљиви и упућени на лијечење. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић „недоступни“ Суду, мада су све вријеме били у Сарајеву.

Цио случај су заташкали Фикрет Муслимовић, шеф безбједности тзв. Армије БиХ и Бакир Алиспахић, начелник Центра службе безбједности БиХ. И, свакако, нико ни у овом случају није оптужен за ратни злочин против цивилног становништва. Није се сазнало ко су били налогодавци злочина.

У затворској неуропсихијатрији на Кошеву се јула 1993. године обрео Александар Трнинић (22), који је због страховите тортуре у логору „Рамиз Салчин“, послије поломљених ребара, грудне кости и вилице и нагњечења плућа, покушао да се убије. Спријечили су га други затвореници Срби. Александру је написано да има „затворску психозу“. Онда, у истој соби болнице са убицом Мирсадом Хоџићем.

- Када је сазнао да сам Србин, Мирсад ми је пријетио да ће ме убити кад изађем из затвора - наводи Александар Трнинић. - Детаљно ми је причао како је убијао Ристовиће и како је смисао његовог живљења да убије што више Срба. Слободно се кретао Сарајевом и поред судски изречене мјере лијечења. Четири мјесеца по изласку из затвора, прије него што сам посредством Међународног црвеног крста коначно напустио Сарајево 1. јуна 1994. године, био сам у сталном страху да ће однекуд искрснути Мирсад Хоџић.

Заборављени у жицама

Култ жртве свих ових година упорно је грађен само за један, и то урбани дио Сарајева под муслиманском контролом, а муслимани су у још жешћим медијским кампањама, проглашавани за највеће, ако не и једине страдалнике рата у овом граду. Одмах се мора рећи да је главни град бивше БиХ имао десет општина и 340 насеља, од чега чисто муслиманских 59 и чисто српских 105. Остало су била мјешовита насеља.

Линије раздвајања су се у добром дијелу држале етничких граница. Око 85 одсто територије коју су у Сарајеву држали Срби, традиционално је и припадало српском становништву. Другачије речено, Срби су углавном бранили своју територију.

Ове податке наводи Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом и аутор књиге „Злочини над Србима БХ 1992-1995“, чије изводе, такође "Новости" користе у овом фељтону.

- Алија Изетбеговоћ је желио рат и то је јавно изјављивао - говори Миливоје Иванишевић.

Уопште није спорно да је Сарајево видио као главни град будуће исламске државе. Аутор „Исламске декларације“ јасно је ставио до знања да не може бити мирења између ислама и других вјера. Да је желио да заштити цивилно становништво, прогласио би Сарајево за отворен, небрањени град и тада би се сваки напад Срба, према међународним конвенцијама, сматрао агресијом.

У рату су муслимани, према изјави самог Изетбеговића, добили помоћ у оружју вриједну више од 10 милијарди марака. Зашто није дозвољаван излазак Срба из дијела Сарајева под муслиманском контролом, као што је српска страна допуштала муслиманима да иду куда хоће? Хумани поступак Срба је у муслиманској пропаганди означен као „етничко чишћење“. Истовремено су муслимани, заточивши Србе, да иронија буде потпуна, доказивали „мултиетничност“ града. Али, гдје су, онда, Јевреји?

У Другом свјетском рату, у Сарајеву су Нијемци и усташе, регрутоване искључиво од муслиманског и хрватског становништва, убили око 9.000 Јевреја. Чим је у свијету призната нова муслиманско-хрватска држава 6. априла 1992. године - сви Јевреји су одмах напустили Сарајево. У бјекству им је помогла међународна заједница и (само) на тај начин исказала неповјерење према муџахединској политици Алије Изетбеговића.

- Србима, нажалост, нико није хтио да помогне и остали су да трпе најгора малтретирања и понижавања, постану прави робови, виђени за све најпрљавије и најопасније послове - наставља Иванишевић. - Није помогао ни „Апел мирољубивој свјетској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву“, грађана општина Рајловац, Вогошћа, Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиџа и Илијаш, упућен 13. јула 1992. године. Одзива на апел није било, али је услиједила медијска хајка на Србе због патњи сарајевских муслимана - наставља Иванишевић.

Колика је била наивност Срба (необавјештеност, глупост), најбоље доказује Конгрес српских интелектулаца одржан у Сарајеву 29. марта, значи неколико дана прије проглашења самосталне БиХ. На Конгресу, наиме, није било ни ријечи о физичкој заштити и одбрани Срба. А, тада су, такозвана, Патриотска лига, територијалци и паравојне „зелене беретке“ већ имали 40.000 наоружаних људи. Учесници Конгреса су једва извукли живе главе.

Када је рат почео, Срби у БиХ уопште нису имали оружане снаге. Руководство Српске демократске странке није очекивало ратне сукобе. Резолуцијом Савјета безбједности, одмах послије проглашења нове државне творевине, наложено је ЈНА да се повуче из БиХ. У априлу је проглашена и Савезна Република Југославија, тако да је ЈНА постала - ничија војска.

Војни потенцијали муслимана су све вријеме рата надмашивали српске. Први корпус тзв. Армије БиХ просјечно је бројао око 78.000 војника. Према муслиманским изворима, на сарајевском ратишту је било ангажовано око 35.000 војника. На српској страни се налазио Сарајевско-романијски корпус који је имао од 16.000 до 18.000 војника, али је велики број био ангажован у одбрани сопственог залеђа од муслиманско-хрватских снага које су дејствовале из Горажда, Коњица, Тузле и других мјеста.

Када је ријеч о артиљерији, Срби су могли да дејствују са само једне доминантне тачке - планине Требевић - по старом дијелу града. Муслимани су имали боље и бројније ватрене положаје за паљбу по српским дијеловима Сарајева. Тако су скоро све вријеме рата са Игмана гађали Илиџу, Блажуј и Хаџиће. Са брда Жуч су тукли Рајловац и Вогошћу, а са Мојмила Лукавицу. Српски дио Грбавице контролисали су и гађали са солитера.

Култ жртве који је стваран за муслимански дио града имао је, поред осталог, за циљ да се прикрије и стварни однос снага и стварни однос страдања од граната. А, да би прикрили сопствена дејства, жртве које су наносили српском становништву Сарајева и утицали на поједине међународне одлуке, често су прибјегавали и самогранатирању и жртвовању становништва из муслиманског дијела Сарајева.

Пише: Властимир Поповић

(Наставиће се)