Социјална раслојеност на овим просторима никада није била већа, тако да, док поједини људи себи могу да приуште све божје милости, остали једва крпе крај с крајем, одричући се свега и свачега.
Примјера ради, за плату од 450 КМ и испод тога прошле године је радило 35.246 запослених или сваки осми радник у Републици Српској.
Подаци Пореске управе РС показују да је у септембру 2019. у Српској било укупно 262.786 запослених, док је износ испод 449 КМ зарадило 17.358, а 450 КМ њих 17.888.
С друге стране, 10 најплаћенијих људи у РС је у септембру зарадило чак 91.842 КМ, а највећа је била плата једног Бањалучанина запосленог у дјелатности изнајмљивања некретнина – 14.582 КМ.
Није тешко срачунати да је само један човјек за мјесец дана зарадио колико износе 33 најниже плате у РС.
С друге стране, примања поменутих 35.246 радника, који су зарадили минималац или чак испод тог износа, нису била ни приближна трошку прехране из синдикалне потрошачке корпе, који премашује 700 КМ.
А најплаћенији запослени је за само мјесец дана зарадио толико да за скоро 8 мјесеци може да подмири цјелокупни трошак синдикалне потрошачке корпе, која кошта од око 1.900 КМ. Другачије речено, он је за мјесец зарадио 38 просјечних пензија, те скоро 16 просјечних плата у РС. Његова сатница је 80 КМ, док, на примјер, сатница запосленог који ради за просјечну плату у привреди износи тек 3,4 КМ или 23,5 пута мање.
Наравно, никакав проблем није у томе што неки зарађују пуно, него што десетине других ради за плате којима не могу поштено да се наједу. Наиме, до износа од 700 КМ ради чак 129.360 или сваки други запослени, па не чуди што скоро 75 одсто становништва редовно посуђује новац, односно да за већину додатни удар на буџет представља сваки изненадни трошак већи од 50 КМ.
Финансијске тешкоће у плаћању станарине, режија, рата кредита, има сваки пети становник, док месни оброк сваки други дан не може себи да приушти најмање 25 одсто грађана.
Одлазак на годишњи одмор у трајању од једне седмице пусти сан је за више од 70 одсто становника.
За разлику од њих, они са дубљим џепом нове године дочекују на Малдивима, Шри Ланки, Куби, Мексику, Индији, а за пар дана уживања дају и по 4.000 КМ, док углавном љетују на Балију, Сејшелима, Малдивима, гдје десетодневни аранжман за једну особу иде и до вртоглавих 10.000 КМ. Проста рачуница каже да четири дана уживања на некој од ових дестинација коштају таман толико колико годишње добије један пензионер који прима просјечну пензију.
Такође, док већина грађана вози аутомобиле старе деценију и по, појединим заљубљеницима у луксузне лимузине ништа није да за један аутомобил искеширају и више од 500.000 КМ.
У удружењима потрошача наглашавају да је поражавајућа чињеница да многи грађани по цијели мјесец раде, а да својим примањима не могу да задовоље ни најосновније потребе.
– Док један слој себи може да приушти све што жели, већина људи се бори да набави довољно хране, плати рачуне, набави огријев и књиге за дјецу. За њих је велики успјех кад не морају да се задужују, што је, међутим, ријеткост, с обзиром на износ примања и трошкове живота – истиче извршна директорка требињског Удружења грађана „Оаза“ Недељка Илијић.
Економисти објашњавају да је социјална раслојеност у нашем друштву огромна, у доброј мјери и због тога што порески систем није конципиран тако да оптерећује богате, а растерећује сиромашне, те да је средња класа нестала.
– Она је почела да нестаје кад су владе, под утицајем лобија богатих компанија, направиле законску регулативу по којој плаћају мали порез на добит, док су порези на рад велики. Дошли смо у ситуацију да они који су богати не знају у шта да улажу новац, јер је средња класа нестала као купац њихових релативно скупих производа. Докле год економијом великих система управљају људи који успијевају да обезбиједе ниске порезе на добит, дотле ћемо губити средњу класу, а то се у великој мјери већ десило – истиче економиста Зоран Павловић.
Има се, може се
На трпезама оних имућнијих заврши и добар дио кавијара, јастога, димљене рибе и лососа, хоботница, бразилских ораха, на чији се увоз годишње потроше милиони КМ.
О овим ђаконијама незапослени, пензионери и радничке породице, наравно, само могу да сањају, јер, с обзиром на свој стандард, купују само најосновније.
– Све више је оних који у набавку долазе по тек неколико најјефтинијих намирница. Купе хљеб, неколико јаја, мало кромпира и макарона, и то је то. Кад одлуче да се почасте месом, углавном је ријеч о пар стотина грама пилетине. Купују и по једну крменадлу или комадић неког другог меса, јер немају пара за више. Од сухомеснатих производа пазаре оне најјефтиније, јер им кућни буџети не дозвољавају нешто друго – кажу трговци.
Осим скупе хране, у БиХ се годишње увезе жестоких пића и вина, парфема, накита, крзна, вриједних неколико десетина милиона КМ.
