Обичаји везани за за славу неријетко збуњују многе, па је протојереј Епархије шумадијске Срећко Зечевић објаснио када отац славу предаје синовима.

Слава је молитвено прослављање једног светитеља као заштитника једне породице и њеног молитвеног заступника пред Богом.

– Суштина славе је изражена у самом имену: то је слављење Бога и прослављање светих угодника Божијих у чијим ликовима се открива и права “слава” сваког људског бића, односно његова непролазна љепота и његово боголико достојанство – пише Зечевић.

Главна садржина славе је благодарење и молитва Господу. Као некада, тако и данас, породица која слави славу представља Цркву у малом, јер као што су сви богослужбени чинови огранци Евхаристије – тако је и слава у породичном животу Срба продужена грана Евхаристијске тајне, литургије.

– Уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, изговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта, велики Божији благослов и заштитник свих укућана – објаснио је он.

Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исјече, отац из своје руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другоме честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и дјецом, дуго и у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи дио колача кући, подијели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу, пише "Нпортал".