И ове године Град Источно Сарајево ће свечано прославити своју крсну славу Светог Петра Дабробосанског. Овог љета Госпоњег када се навршило и 120 година од његове хиритоније у чин архијереја подсјећамо се његовог житија и мученичког страдања. Рођен је 1866. године, 24. јуна када је на крштењу добио име Јован. Отац му бијаше чувени поп Богдан Зимоњић, један од  војвода Херцеговачког устанка. Са двадесет година завршава богословију у Рељеву код Сарајева у коју ће се поново вратити као професор по свршеном Богословском факултету у Черновцима. Монашки постриг у имену Петар примио је 8. септембра 1895. године. Након тога обавља дужности у сарајевској конзисторији све до 1903. године када  је хиротонисан за епископа у својој родној Херцеговини. Часно и предано управљао је том епархијом, стојећи одлучно  на челу борбе за црквеношколску аутономију. Родољуб цијелим својим бићем и мудар предстојатељ Цркве Христове, стекао је велике симпатије и поштовање тамошњих Срба. Године 1920. Свети ахријерејски сабор СПЦ бира га за Митрополита Дабробосанског.

Наредне 1921, 6. фебрура, свечано је устоличен у сарајевској Саборној цркви. Из тадашње штампе преносимо дио величанствене атмосфере и почасти које су указане новом Митрополиту Петру Зимоњићу. Владика Петар је стигао из Херцеговине возом до станице Илиџа, одакле је аутомобилом са командантом 2. армије, генералом Хаџићем наставио пут ка Сарајеву. У њиховој пратњи били су Митрополит Гаврило Дожић, начелници Рошу и Грђић, начелник Николајевић и многи други угледници. Пред Земаљским музејем био је одбор за дочек на челу са генералом Стефановићем, изаслаником Његовог Величанства Краља и представником Земаљске владе Мишковићем. Одатле је свечана поворка ушла у окићени град уз пратњу коњичког ескадрона док су са градске тврђаве одјекивали топовски плотуни. Од улице Милоша Обилића, кроз Александрову улицу поворка пролази кроз свечани шпалир пјешадијске чете уз војну музику Сарајевског гарнизона. У 3 сата његово Високо преосвештенство ступа у порту Старе цркве, гдје га одушевљено дочекују најугледнији сарајевски Срби. Ту је било свештенство на челу са Митрополитом Зворничким Иларијоном, официрски кор, чиновништво и велика маса вјерника. Митрополита је срдачним говором поздравио предсједник Црквене општине Танасије Иконић.

Потом је свечана литија са новим митрополитом кренула  ка Саборном храму,  док су улице искићене српским тробојкама биле загушене вјерним народом у ријетко виђеном одушевљењу. На улазу у Саборни храм прочитана је одлука Светог архијерејског сабора као и Краљев указ о постављењу Петра Зимоњића на трон Митрополита  Дабробосанских. Одушевљени народ је клицао док су се са тврђаве поново огласили топовски плотуни. По одржаној служби божијој коју је предводио Митрополит Гаврило,  Владика Петар се срдачно захвалио на указаној почасти и одржао врло надахнут говор.

За 20 година своје духовне управе Митрополијом она је доживјела прави препород, као што су у том периоду и сарајевски Срби имали свој највећи културни и привредни успон. Митрополит  Петар је био један од најпоштованијих људи Сарајева тог времена, познат по успостављању срдачних и блиских односа са представницима других конфесија. Зрачио благом нарави, али и достојанственим ауторитетом. Док би пролазио градом Срби су му смјерно прилазили руци, а и друге сарајлије су га поздрављале са неким дубоким поштовањем. На каквим етичким нормама чојства и јунаштва је формирана његова личност најбоље говори сљедећи примјер. Као десетогодишњи дјечак обрео се у сред устаничког пожара 1875. године. У низу борби устаници су припремали и напад на турско упориште Плану у Билећком крају. Његов отац. војвода, тада затражи од Лазара Сочице и других војвода да се његовој војсци додјели други правац напада, јер он не може ударати на Авдиће са којима  су Зимоњићи крвни рођаци и пазе се, без обзира што је један њихов предак некад примио ислам.

Митрополит Петар је био  дубоко одан и крсту и српству и као личност високо цијењен диљем тадашње држве, а добар глас о њему допирао је и широм православног свијета. За свој рад је добио више јавих признања и високих одликовања, као што су ордени  Светог Саве и Белог орла, а у децембру 1929. године Његово Величанство Краљ га је одликовао Карађорђевом звездом, мимо обичаја када су у питању свештена лица. Током два изборна процеса за патријарха српског 1930. и 1938. године оба пута се нашао међу тројицом главних кандидата за  архипастира Српске православне Цркве.

На крају морамо поменути и његовог мученичко страдања. Те несрећне `41. године, одмах по успостављању НДХ, ова фантомска творевина почела је проводити свој геноцидни план истребљења Срба западно од Дрине, при чему се на удару одмах нађоше највиђенији српски прваци. Свијесни зла које се родило многи  савјетоваше  Митрополита да се за неко вријеме склони у Србију или Црну Гору.  Он је то одбио, изјављујући да би то био недостојан чин једног пастира који мора остати са, од Бога му повјереним, народом и с њим подијелити све, па и најгора искушења. Усташе су корак по корак стављале ван закона и Србе и њихове институције којима је забрањиван рад. Католички жупник Божидар Брпале, усташки повјереник за БиХ, одмах  по законској забрани ћирилице затражи од Владике Петра да  поменуту забрану неодложно проведе код себи потчињеног свештенства и црквене администрације. Угледни архијереј је то наравно одбио, а зликовци су само то и чекали, да би могли хитно ријешити „питање Зимоњић“, како је сугерисано из Загреба.

Тако 12 маја 1941. године започе његово мученичко страдање. Послије хапшења и краткотрајног  затварања у Сарајеву бива премјештен у загребачки затвор у Петрињској улици, гдје су истовремено били заточени прота Милан Божић, те др. Душан Јефтановић и др. Војо Бесаровић, угледни сарајевски Срби. Послије неколико дана малтретирања преведен је у логор Керестинац, када су над њим почели проводити најсадистичкија мучења и понижавања. Његов страдални пут се даље наставио преко Копривнице до коначног погубљења о чијем мјесту постоје различита свједочанства.  По изјави неких свједока, Митрополит је убијен у Јасеновцу гдје је бачен у ужарену пећ за опеку, а по другим тврдњама страдални Владика је убијен маљем заједно са још 55 православних свештеника и бачен у јаму Јадовно код Госпића. Сличну судбину те 41. доживјели су Епископ Бањалучки Платон и Горњокарловачки Сава, као и близу 200 уморених свештеника , док је њих око 600 протјерано, не бројећи монаштво. Велики мученик за вјеру Христову и народ свој, православни Владика Петар Зимоњић је канонизован од стране Светог Архијерејског Сабора за свештеномученика године 1998, да би двије године након тога био уврштен у ред светитеља СПЦ као Свети Петар Дабробосански. А страдални народ Источног Сарајева управо према себи одабра овог великог страдалника за своју крсну славу, никог ближег и оданијег нису ни могао наћи да се за њих моли пред престолом Творца.

Аутор: Драган Мијовић