Жене из Призрена сачувале су јединствени обичај прављења воштаних свијећа које плету у крошње. Домишљате, економичне жене Метохије ову традицију његују од турског доба, када се није могло увијек у цркву, а није било ни свијећа. Обичај постоји само на Косову и Метохији, у Призрену, Пећи и Ђаковици. Призренска крошња данас гори у свим крајевима Србије.

„После НАТО агресије, када смо морале да напустимо своје домове, нисмо знале како да се финансирамо и помогнемо другима. Тада смо се сетиле Призренских крошњи, почеле смо поново да их правимо“.

Ово за Спутњик прича Милијана Думановић, предсједница Кола српских сестара Призрена, у Београду.

Коло српских сеестара су жене Призрена основале 1993. године у свом вољеном граду. У вријеме невоље окупљале су се и организовале бројне акције. Прво ишле у Републику Српску, носиле камионима помоћ, храну и одјећу, брашно, шећер, уље...

Када је иста невоља стигла и до њих, дочекивале су избјеглице у Призрену, а 1999. године прикупљале су и носиле хуманитарну помоћ нашој војсци. Затим су и саме морале да напусте своје домове.

Кад су се обреле у Београду, нису имале ништа, нису имале средства којима би даље могле да помажу онима који и даље имају мање од њих. Нису имале ни за најосновније, да Коло функционише. Тражиле су начин како да дођу до новца.

Крошње испод који су се окупиле Призренке

„Питам најстарију нашу чланицу Хаџи Љубицу Спирић, да ли зна да прави крошње. Каже, како не знам, правила сам годинама. Онда се договоримо, купимо восак и почнемо да радимо. Прве крошње смо радили тамо где смо моја породица и ја становали приватно. Питала сам газду да ли нам дозвољава да то радимо ту, каже, слободно. Тако смо урадиле прве крошње и послале их за Призрен“.

У то вријеме њихов духовник, отац Илија Шмигић још увијек је био у Призрену на служби. Направиле су и свијеће за продају у Београду, организовале су се како су знале и умјеле.

„Одемо нас пет у цркву Светог Марка, држимо те свеће у рукама запаљене и сви нас питају, шта је то, где можемо да набавимо. Код нас у Колу. Тако смо ишле по београдским црквама, створиле смо један мали круг у коме смо могле да продајемо свеће. Нисмо их имале много, али сваке године све више и више. Сада урадимо и по 600 крошњи у сезони. Сада их раде и жене из пећког Кола“.

Нити које се плету љубављу

Госпођа Думановић објашњава да је за прављење ових необичних, прелијепих свијећа прије свега потребан велики простор, јер им је фитиљ дугачак пет метара. Данас их раде у просторијама Цркве Светог архангела Гаврила у Београду. Ту је њихов духовник, отац Илија сада парох.

- Прво склонимо сав намештај и столове, са стране поставимо клупе, простремо најлон и картон да покрије све. Затим топимо восак на шпорету, а онда тај врућ восак сипамо у шерпу. Ту седи жена, има једну алаткицу малу, испод ње иде та нит, фиитиљ, потапа се у восак и жене полако вуку нити, фитиљ са воском - објашњава.

Саговорница Спутњика додаје да се нит кроз восак провлачи пет пута. Восак се на нитима у рукама хлади, а када се скоро скроз охалди, жене плету свијеће, крошње. Оне развлаче по дванаест нити, свећа у једној тури.

Призренке надмудриле Османлије

Жене Призрена крошње су почеле да плету у вријеме Турака, када жене нису могле увијек да иду у цркву, није било безбједно, а није увијек било ни свијећа, нису могле да се купују. Правиле су их саме, у кући, да би их увијек имале са собом.

- Кад оду у цркву, запале ту свећу, држе је у руци. Кад се литургија заврши, угасе је. Призренке би је замотале у марамицу и ставиле под појас. Тада су жене носиле димије, оне су део призренске старе ношње. Призренке су биле виспрене, јако паметне жене, једноставно, радиле су оно што им је налагало кућно васпитање. Биле су домаћице, жене за пример. Сам Призрен био је нешто посебно - каже госпођа Думановић.

Свијећа за здравље доносиоца

Она додаје да се свијеће праве и први пут пале у вријеме васкршњег поста, на Велики четвртак, Велики петак, Велику суботу. Пале се на литургији све до Тројице, празника Силаска Светог Духа на Апостоле, који се ове године прославља у недјељу, 8. јуна.

„Ако се не потроше, никакав грех није палити их и касније, на литургијама. Ми када идемо по манастрима, ако стигнемо на службу, држимо те свеће. Важно је да нагласим, због оних који ће их купити, оне су намењене за здравље доносиоца“.

Са својим духовником, све своје обичаје Призренке су пренијеле у своју нову цркву у Хумској улици око које се редовно окупљају у молитви, али и дружењу.

Чланице Кола српских сестара са оцем Илијом одлазе у Призрен кад год могу. Организују хуманитарне сусрете и обиласке манастира на Косову и Метохији, поготово за Видовдан. Његују и шире љубав према светињама Косову и Метохији, али и према свему што потиче из ових крајева, а једиствено је, а то су прије свега људи.

У свој прелијепи Призрен редовно иду и појединачно, јер многе од њих тамо имају имовину. Госпођа Думановић има кућу подно Шаре, управо ових дана спрема се да пође.

„У пролеће и током лета нигде није лепа природа као тамо. Много нам је свима тешко што смо изашли, можемо да имамо и куле и градове овде, али оно што смо имали у Призрену, нећемо никада више имати".

Они који у београдским и другим храмовима у Србији купују и пале Призренске крошње помажу рад Кола српских сестара, али и друге којима је помоћ потребна.