Публициста Драган Мијовић изјавио је Срни да су одавно брисани трагови о власништву православне имовине у Сарајеву и да неки извори помињу тапију из 1660-их година којом је Српско-православна црквена општина уписана као власник гробља које се налазило на подручју гдје су данас зграде Парламентарне скупштине и Савјета министара, а која је страдала у једном од бројних подметнутих паљевина Старе цркве и Српске вароши сарајевске.

- Помиње се и да је гробље било некад укњижено и на саму обновљену Српску патријаршију у Пећи /1577-1766/ да би се на тај начин гробље, а посебно врло атрактивни слободни дио парцеле боље правно заштитио од локалних турских силника, похлепних на материјална добра - истакао је Мијовић.

Он каже да је српски патријарх много јаче могао интервенисати код травничког везира, а и код самог великог везира у Цариграду посебно за мандата Мехмед-паше Соколовића /1565-1579/, потурченог Србина који је дао обновити Пећку патријаршију на челу са његовим братом Макаријем Соколовићем.

- Постоје писани трагови да је током 17. вијека Српско-православна црквена општина више пута тражила и добила заштиту босанског везира од самовоље локалних спахија који су хтјели наметнути порез на гробљанску парцелу, о чему је својевремено у листу `Јавор` писао митрополит Сава Косановић - напомиње Мијовић.

НАСРТАЈИ НА ИМОВИНУ

Мијовић указује да је било и других безобзирних насртаја на гробље.

- Приликом утврђивања вратничког бедема и зидања куле `Жуте табије` 1729. године по наређењу босанског везира Ахмет-паше Скопљака, са гробља је узето и узидано стотине најстаријих мраморова /стећака/ камених крстова и других споменика. Са њима је нестало вриједно свједочанство минулих вијекова - констатује Мијовић.

Он открива да је слично чињено и код утврђивања корита Миљацке.

- На Васиљевој башчи споменици су израђивани од камена из оближњих каменолома највише `од наше Реше`. Треба рећи да је било мало простих мањих крсова, преовладавали су за то вријеме врло солидни крстови по величини и изради што говори о добром материјалном статусу тадашњих житеља. Међу њима су се истицале десетине споменика богатијих српских трговачких, занатлијски и свештеничких породица - истакао је Мијовић.

Он наводи да су посебно монументални били споменици и гробнице тројице српских владика - захумско-херцеговачког Аксентија /1751-1760/, дабробосанског Пајсија /1794-1802/ и зворничког Јоаникија /1804-1807/.

- Били су урађени од финог камена са мајсторски изведеним орнаментима и натписима са грбовима њихових епархија. И без посебног вјештачења било је видљиво да су ради пљачке масивне надгробне плоче помјеране поломљене и окрњене - открива Мијовић.

ГУБИЛИШТЕ

Мијовић каже да је у периоду аустријске управе са источне стране гробља на мјесту данашњег "Сарајево сити центра", саграђена 1882. године прва фабрика дувана која је 1960. пресељена на данашњу локацију у Пофалиће.

- Мало је познато да је управо на том мјесту, уз гробљанску ограду за турског земана било губилиште гдје су над преступницима извршаване смртне казне дављењем гајтаном, одрубљивањем главе, а касније вјешањем. Одмах уз сјеверну страну гробља саграђена је жељезничка станица за такозвани илиџански воз. Пруга се отприлике поклапала са данашњом трамвајском која иде од Маријин двора ка западу. Због тих доминантних објеката гробље неки прозваше и `код илиџанске станице` или `код дуванске фабрике` - навео је Мијовић.

Мијовић који барата историјским чињеницама констатује да су потом ширењем града његови урбани дијелови допрли и до некад периферне царине и саме гробљанске ограде.

ГРОБЉЕ СВЕТИХ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА И ГАВРИЛА

- Актом од 3. августа 1882. владин повјереник за Сарајево је забранио даље сахрањивање због `здравствених обзира`. У дијелу према садашњем Филозофском факултету био је празан простор, без гробница, који је временом служио као сјенокос или војно одлагалиште. Срби због забране на брзу руку отворише једно гробље на обронку Требевића изнад Ковачића. Но, и то им бијаше оспорено, што примора општину да по папреној цијени, на брзу руку, купи парцелу на Кошеву септембра 1884. године коју им је влада одредила и ту се формира ново гробље Светих Архангела Михаила и Гаврила -навео је Мијовић.

Мијовић прецизира да је гробље освештао 12. октобра 1884. митрополит Сава Косановић.

- Један мањи дио гробља `на Царини` за турског земана био је дат под закуп католичкој заједници за потребе сахрана. Међутим, послије аустроугарске окупације они као припадници `царске вјере` постадоше миљеници тих власти, које су их нескривено фаворизовале у сваком погледу, тако да католичка црква оличена у агресивном бискупу Штадлеру одједном изрече своје право на половину цијеле гробљанске парцеле. Поведе се десетогодишња парница која се оконча пресудом у њихову корист фебруара 1915. године у околностима када прогоњена српска заједница није смјела истаћи приговор, а и да јесте исход те судске фарсе би био исти. Потпуно је јасно да о њиховом `повијесном стољетном праву` не може бити ни говора, кад је тек средином 19. вијека, и то уз помоћ Срба, фра-Грга Мартић саградио једну малу капелу као прву католичку богомољу у Сарајеву - прича Мијовић.

ЕСХУМАЦИЈА

Мијовић додаје да су у новој држави Краљевини СХС градски оци поново поставили питање Гробља на царини које би требало ексхумирати ради даље урбанизације тог простора.

- Црквена општина је пристала на ексхумацију и преношење гробних остатака на ново православно гробље на Кошеву, тек кад је у урбанистички план уцртано да ће на дијелу те парцеле бити саграђена зграда богословије са припадајућим храмом. Тада је и католицима за њихов дио гробља Српско-православна црквена општина исплатила позамашну суму од 500 хиљада динара - открива Мијовић.

Он напомиње да је прекопавање гробља на Царини и ексхумација било планирано за јун 1935. године, али да је то стално одлагано да би радови коначно отпочели тек у марту 1939. године.

Мијовић каже да прије приче о ексхумацији овог најстаријег сарајевског гробља и плановима за градњу богословије на тој локацији, треба изнијети неколико занимљивих чињеница о самом гробљу и његовом великом културно-историјском значају, као свједочанству једне епохе, али и тадашњим српским житељима града Сарајева.

- Гробље је било ограђено каменом оградом са великом капијом која се кључала тешком бравом. Чување, одржавање, као и сви трошкови за турског земана била је одговорност Српско-православне црквене општине сарајевске која је вијековима плаћала чуваре, увијек Србе који су и становали у црквеној кући тик уз гробље - прича Мијовић који је до детаља упознат са свим што је представљало имовину Срба и Српске православне цркве /СПЦ/.

Мијовић напомиње да су они поправљали капелу, ограду, стазе, косили траву, крчили грмље и радили све друге потребне послове, те додаје да је та кућа по затварању гробља издавана под закуп.

- Када су у питању разне накнаде властима, у архиву Црквене општине сачуване су многе биљешке, попут оне да је 25. марта 1678. Пашином дивану `поради гробља` исплаћено 17.310 аспри, затим три године касније још 12.580 аспри и тако редом - прецизира Мијовић.

СТОТИНЕ КАМЕНИХ КРСТОВА УЗИДАНО У БЕДЕМЕ ВРАТНИКА

Мијовић наводи да су Турци су 1729. године стотине камених крстова и мраморова са овог гробља узидали у бедеме на Вратнику, тако да је мало њих од прије тог времена преостало.

- У лапидаријуму Земаљског музеја у Сарајеву из гробља на Царини пренесена су два саркофага са поклопном плочом из 15. вијека. У једном од њих се налазила чувена стаклена чаша која је данас један од највреднијих експоната средњовјековне збирке - истиче Мијовић.

Мијовић наглашава да су најстарији преостали споменици у гробљу из 16. вијека и да су сви носили искључиво натписе на ћирилици.

- Један од најстаријих крстова припадао је неком Дамјану који се упокојио 1652, сличан стари споменик Јефтан Деспић пренио је у порту Старе цркве на Чаршији. Током истраживања локалитета старог гробља на Царини, доктор Владислав Скарић и Даринка Деспић су сакупили многе артефакте и похранили их у Музеј Старе цркве - каже он.

Мијовић напомиње да ће у Музеју Старе цркве касније завршити и фрагмент једне надгробне плоче исписане ћирилицом из 1743. године.

- Та надгробна плоча била је узидана у цокл кафане `Тилава` која се налазила на Маријин двору у углу улица Војводе Путника и Бранимира Ћосића гдје је управо некад био и сјевероисточни угао гробља на Царини - рекао је он.

Ту плочу је, каже Мијовић, имао прилике гледати док је као средњошколац ту понекад пио кафу, чекајући аутобус на оближњем стајалишту.

Када је кафана порушена, прецизира Мијовић, плоча је пренијета у Музеј Старе цркве.

- У вријеме Краљевине Југославије уз гробље се налазила и кафана `Стари пањ` - навео је он.

Мијовић наводи да је у Сарајеву од 18. вијека било веома богатих Срба из редова кујунџија, трговаца, златара, ћурчија, ханџија.

- Бијеху то врло патријархални и побожни људи, често хаџије, путници у Свету зељу, па се Сарајево сматрало важним православним центром, а његова црквена општина важила је за једну од најјачих и најбоље организованих на српским просторима - истиче Мијовић.

Мијовић открива да је она вијековима слала богате прилоге и изван своје епархије, па и до Свете Горе и Царигарада, те су се грчке владике отимале за трон Дабробосанске епархије.

- Та економска снага се видјела и у градњи велелепне Саборне цркве и владичанског двора, али и у бројним врло скупим надгробним споменицима у најфинијој мајсторској изради од најбољег камена. Такви су били породице Јефтановић од скупог шареног мермера, затим породица Бесаровић, Јелић, Деспић, Ристић, Петровић, Вуковић са прекрасним, често византијским орнаментима - напомиње Мијовић.

Мијовић подсјећа да доста лијепих крстова припада крају 18. и почетку 19. вијека који су на ивицама украшени финим рељефима, са често исклесаном главом анђела изнад које су била уплетена крила.

- Љепотом су се истицали споменици Милутина и Милице из 1745. и 1769. године /презиме нечитко/, Риста Петровића из 1807, Риста Бијелића па споменици Танасића, Ђуричића и других. Многи упечатљиви споменици из тог времена су, осим од хреше, израђивани и од бијелог сланика камена - истиче Мијовић.

Он каже да је за Сарајево била карактеристична и врло честа израда "трокраких" споменика, попут крста без средњег дијела "стабла".

- О мајсторлуку тадашњих клесара, званих ковачи, говоре и китњаста слова која нису усјечена у камен већ су исклесана као испупчена, а многа су била украшена шаром препочетом са иницијала старих јеванђеља и представљали су права мала умјетничка дјела. На једном крсту мајсторски је исклесано: `Овдје почива раба Божија Јела супруга Војина Јоановича, престави се 28. марта 1761`.

И у доба османске културне помрачине, међу хришћанима је, ипак, тињала жишка умјетности. Путописци су тврдили да таквих лијепих споменика не бјеше нигдје у Србији током 18. вијека - навео је Мијовић.

ЕПИТАФИ

Мијовић указује да је на споменицима било различитих, па и подужих уклесаних епитафа попут: "О, ти немила смрти која људском судбином господариш, кад је тако твоје начело да на ред не гледаш нити младе како старе штедиш, а ти ледени гробе прими мене у себе, у теби ћу на вијеке до општег васкрсења почивати".

У једном од епитафа пише: "И ево постадох прах и пепео. Збогом мили роде, навијек се с тобом растадох и одох да полазим ђедове своје."

- Честа су била имена Јефтан, Павле, Јока, Ристо, Јово, Госпава, Трифко, Симеун, Доста... Као жртве колере из 1857/58. помињу се Јово Крешталица и Јованка Сударевић - наводи Мијовић.

Мијовић каже да је на српском дијелу гробља на Царини сахрањен понеки Грк, Рус и неколико Бугара, који су радили као баштовани на беговским имањима.

- Квалитетан споменик трговцу Ђорђу Мариновићу подигао је 1867. његов син, париски ђак Јован Мариновић, угледни државник и дипломата, предсједник владе Кнежевине Србије, који је до смрти остао везан за родно Сарајево, гдје је помагао национални покрет, цркву и школство овдашњих Срба. Достојан споменик својим родитељима подигао је ту и директор Гимназије, доктор Коста Крсмановић - рекао је Мијовић.

СРБИ САХРАЊИВАНИ НОЋУ

Мијовић прича да су сарајевски Срби радо излазили на гробље да прислуже свијеће и окаде своје ближње, и то најчешће на празник Светог цара Константина, за љетне, односно духовске задушнице.

- За турског вакта хришћанска поворка са покојником кроз град се смјела кретати само у први мрак и ноћу, па и тада без јавног ношења крста. Прва сахрана једног Србина у по бијелог дана, са истакнутим крстом пред поворком обављена је 3. фебруара 1857. године у српском гробљу на Царини. Бјеше то сахрана аустријског конзула Димитрија Атанацковића, Србина рођеног у Сремским Карловцима. Турске власти нису могле примијенити ту забрану `у атар` великој сили, својој савезници Аустрији - појашњава Мијовић.

Он истиче да се тако од тог времена Срби почеше копати по дану и са крстом.

- Иначе, Атанацковић је почивао у гробној капели, коју је као пријатељ породице одржавао угледни Србин Ристо Периновић. Када су касније конзулове кости пренијете, ту православну капелу поче користити католичка породица Мате Пекића из Имотског, не зна се да ли по одобрењу Конзулата или породице покојника - наводи Мијовић.

Мијовић каже да је на путу из Брода ка Сарајеву умро у Бусовачи још један аустријски конзул - Фердинанд Хас.

- Сахрањен је 12. јануара 1868. године, такође, у гробљу на Царини, а сахрану је предводио чувени стари српски прота Стефан Баковић, заједно са фра Гргом Мартићем у име католичке заједнице. Четири године касније у Сарајеву је умро и секретар њемачког конзулата Хијероним, те и он бијаше сахрањен на Царини, и то по православном обреду. Наиме, покојник је био евангелик, па је Католичка црква одбила да изврши опијело, што је учинио прота Баковић, уз саслужење млађих свештеника - истиче Мијовић.

Мијовић каже да је, према свједочењу Ивана Коларића, између два свјетска рата католички дио гробља заузимао једва четвртину укупне парцеле, а најстарији споменик датира из средине деветнаестог вијека и подигнут је једној Бечлијки.

- Ту су потом сахрањивани аустријски официри из времена окупације, а касније ту гроб нађе и неколико Талијана, Енглеза, Нијемаца, Чеха, Мађара, Пољака, Француза и разних других - прича Мијовић.

Пише: Жељка Домазет