Травник: Сјећање на хуманост бораца Војске Републике Српске према хрватским цивилима (ФОТО)

14.06.2024. 16:10
0
ИЗВОР: mojarecmojblog.com

Борци Војске Републике Српске освјетлали су образ српском народу исписавши златне странице наше славне историје. Током суровог рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) који нисмо жељели и који нам је споља био наметнут, успјели смо као народ показати јединство и одбранити се од много надмоћнијег непријатеља. Била је то једна дуга и часна борба која је потрајала скоро четири године, а чији је крајњи резултат управо слободна Република Српска. Водећи се моралним начелима и праведним циљевима српски војници су све вријеме трајања рата храбро и часно бранили своју отаџбину и своје кућне прагове, жељећи само и једино да успоставе мир на овим просторима и сачувају животе цивилног становништва. Борци Војске Републике Српске истакли су се као прави ратници, искрене патриоте али и као велики хуманисти о чему нам свејдочи податак да су у више наврата збрињавали и спашавали чак и људе са „супротне“ зараћене стране независно од њихове вјере и нације што је риједак случај у историји ратовања.

Међу бројним значајним датумима везаним за Одбрамбено-отаџбински рат издваја се и 8. јун 1993. године када се збио један историјски важан, али данас (нажалост!) заборављени догађај. Ријеч је о хуманој акцији спашавања више хиљада хрватских цивила који су се нашли у обручу муслиманске војске током офанзиве на Травник.

„Травничка хроника“

Травник, везирски град и родно мјесто славног нобеловца Иве Андрића, налази се у долини ријеке Лашве у средишњој Босни. Ово мјесто је одувијек било синоним за суживот и ријеч је о подручју гдје су у миру, заједништву и толеранцији живјели Срби, Хрвати и Бошњаци као и припадници других народа. Нажалост, посљедњи рат вођен у периоду од 1992. до 1995. године потпуно је измијенио дух Травника, а његови становници до данас нису исцјелили све ратне ране нити повратили урушене животе.

Травник је најприје 1992. етнички очишћен од српског, а потом 1993. и од хрватског становништва. Политика тадашњег муслиманског руководства имала је за циљ да овај град учини једним од средишта исламског свијета у чему су значајно допринијели и бројни добровољци из арапског свијета који су се борили на страни тзв. Армије БиХ. Непријатељ се водио логиком да би се паљењем села, демолирањем цркава и храмова, те уништавањем културног и историјског насљеђа уједно уништио и траг постојања свега хришћанског на овим просторима, те онемогућио повратак прогнаног становништва.

Хрватски народ 8. јуни обиљежава као дан своје националне трагедије, будући да су тада започели прогони и масовна страдања. Подсјећања ради, муслиманске-бошњачке војне постројбе по директиви највиших власти напале су из више праваца тога дана 1993. општину Травник са главном намјером да очисте читаво подручје од хрватског становништва као и од оно мало преосталих Срба. Нападачи нису баш никога штедјели, „косили“ су и уништавали све хришћанско пред собом. Унесрећено хрватско цивилно становништво, не знајући шта их је у том моменту снашло дало се у паничан бијег. Муслимански војници већ су кренули са паљењем хрватских и српских села, убијајући оне цивиле (махом старије особе) који нису били у стању да напусте своје куће. Опкољени са свих страна хрватски цивили су одлучили да спас потраже на територији под контролом српских снага. Борци Војске Републике Српске и српски народ уопште, показао је велику хуманост према хрватском народу Травника тих јунских дана 1993. године.

Локални Срби, како борци ВРС, тако и обични цивили, објеручке су прихватили више хиљада прогнаних хрватских цивила, жена, дјеце и старих људи пружајући им сву неопходну помоћ. У акцију спашавања укључили су се сви – од бораца ВРС, преко православног свештенства, љекара и медицинара до обичних људи Срба, цивила. У духу православља, како то наша вјера налаже, сви су гледали да дају свој допринос и олакшају тешку свакодневицу унесрећеном хрватском становништву.

Морал и људскост на првом мјесту

Кобног јунског дана прве колоне хрватских избјеглица кренуле су у егзодус према слободној територији Републике Српске на Влашићу, гдје су их прихватили борци потпуковника Јанка Тривића.

Новинар "Гласа Српске" Богдан Ристић затекао се тог 8. јуна 1993. на Влашићу и из прве руке посвједочио сценама које је тамо видио: „Када сам у 10 h и 17 минута кретао са Влашића у редакцију "Гласа Српске" на тлу планине је већ било избјегло 4000 лица са 292 различита возила: аутобуси, камиони, трактори, мотокултиватори…хрватске мајке су пет километара узбрдо гурале колица са новорођенчадима, понеко је тјерао стадо стоке, неко је имовину натоварио на коњску самарицу. Већина их је изашла са малим завежљајем или без ичега у рукама. Из Травника и околине није се повлачило већ панично бјежало. Људи и жене (Хрвати) падали су у загрљај борцима Војске Републике Српске и јецајући им захваљивали на спашавању живота. Без иједног изузетка су говорили о неограниченом повјерењу у српску војску која на њихова села никада није пуцала…“

 Један од хероја Републике Српске Божидар Поповић испричао је новинарима: „Оно што имамо то смо им и понудили јер ни ја немам ништа боље услове од њих. Ја мислим да су они ипак задовољни јер да их нисмо прихватили и спасили данас би то били гробови. Ми овдје имамо 883 човјека из Травника…хрватских цивила и бојовника, ту је и двадесетак Срба. Свима ћемо помоћи." Пуковник Јанко Тривић рекао је: „Ми приступамо одговорно и организовано прихвату, спашавању дјеце, људи и жена и према њиховим бојовницима се односимо коректно и стриктно према међународним правилима.“

Српски борац Александар Јовановић дао је своје виђење ратних догађаја у Травнику: „Ни трена нисам размишљао, сматрао сам да том народу треба помоћи, узео сам пушку и ишао иза хрватских избјеглица, чувао сам их од могућих напада. Знам да су и они наше Србе чували 1992. у Травнику. Видио сам једну младу жену Хрватицу, католкињу са троје дјеце и остарјелим родитељима. Одмах сам их прихватио и одвео код своје супруге, дали смо им смјештај, храну, воду све што треба…ту дјецу сам гледао као своју и те старе родитеље као мог оца и моју мати. Знам добро шта су муслимани радили нашем народу по Коњицу, Сарајеву, Сребреници..знам да би и њих побили да су остали. Били су код нас недјељу дана у кући и онда смо их испратили даље у свијет“.

Исповијести преживјелих хрватских цивила и војника

Давор Коленда, повјереник за избјеглице у ХВО Травник, и Стипо Крижанац, заповједник полиције ХВО испричали су новинарима "Гласа Српске" своја потресна искуства: „Снаге су нам биле развучене, малобројније и слабо наоружане. Муслимани су накуповали огромне количине наоружања и уз помоћ УНПРОФОР-а и ратних профитера успјели га допремити у Травник. У Травнику је остало још око 2500 лица хрватске и српске националности и за њихову судбину се мора озбиљно страховати. Цивилно становништво смо повели на Влашић на територију Републике Српске јер знамо да нас ту нико неће убијати и мучити, а вјерујемо чак ни кињити. За ових неколико сати смо се у то и увјерили. Да смо се предали муслиманима сасвим је сигурно да би нас врло мало преживјело, а већина би нас умрла у страшним мукама. Да су Хрвати у старту кренули против стварања исламске џамахирије, како су то урадили Срби, муслимани би одавно били поражени. И не би било сукоба између Срба и Хрвата на овим просторима. “

Међу прогнаним Хрватима нашао се и католички жупник Аугустин Лозић који се није либио да стане пред камере и посвједочи истину. Он је захвалио српској војсци што је спасила хрватски народ од агресора: „Сви мјештани српске националности су се иселили из жупе Пећине под притиском муслимана и сад муслимани желе да својим притиском иселе и Хрвате..већ су нека села жупе Пећине уништили и попалили и свијета доста побили…људи што су остали ближе цркви сав је побјегао у брда, преко брда, 40 километара од Пећина до овдје има..“ – казао је жупник и помолио се за здравље српског народа који им је притекао у помоћ.

  • Слика
  • Слика
  • Слика
  • Слика

Фото: mojarecmojblog.com

Хрватски љекар др Младен Гаврић све време је бринуо о својим пацијентима и помагао рањенима у избјегличкој колони. Он се захвалио својим српским колегама, љекарима из Кнежева и Бањалуке, који су помогли његовом народу: „Захваљујући љубазношћу наших, ја могу рећи сарадника са српске стране, чланова санитета, који су били толико племенити да прихвате сваког нашег рањеника, ми смо успјели збринути све рањенике. Прихватили су нам одмах 13 рањеника и сви су успјешно збринути и опорављају се у болницама у Бањалуци и Доњем Вакуфу.“

И заиста, припадници Војне полиције Прве кнежевске лаке бригаде довезли су одмах првог дана на одјељење бањалучке хирургије чак 14-оро рањених Хрвата – припадника ХВО и цивила. Припадник ХВО Ивица Модрушић који је рањен снајпером, испричао је сљедеће: „Ми смо добили заповијест Стожера да се повучемо и да покривамо цивилно становништво. Борба је била крвава, осјећало се да су наши дојучерашњи савезници кренули у сатански напад не штедећи ни оружје ни своје жртве. Њихови крици су јечали, мијешале су се неке стране ријечи, знали смо да има добровољаца из Ирана, Нигерије…Имали смо информације да се у Травнику догађају страшне ствари, а сигурно има бар пет тисућа људи, што Срба, што Хрвата. Држе их као таоце, убијају, малтретирају. Знали смо ако дођемо до српских положаја код Витовља да ћемо се живи извући…страх од муслиманског ножа и свирепости о којима данима слушамо били су јачи“ – рекао је Ивица, захваљујући српским љекарима на спашавању његовог живота.

Српски љекари спасили су живот и хрватском дјечаку Николи Јуришићу, старом 17 година, којег су муслимански снајперисти ранили у врат. – Снајпер ме је погодио, онесвијестио сам се..кад сам дошао себи, почео сам пузати и снајпер је опет почео пуцати. Нас петорица је било рањених, нашли смо ауто, кренули до Галице, па до Витовља одакле нас је српска војска одвезла у кнежевску санитетску амбуланту – казао је дјечак.

Прва помоћ одмах је пружена и тринаестогодишњем дјечаку Стипи Дражетићу којег су муслимански војници ранили у нападу на хрватско село Пешевићи. Његов отац био је борац ХВО, а у кући су тада били мајка, двије сестре и три брата који су чудом преживјели силовит напад муслимана. Сви рањеници захвалили су српској војсци и српским цивилима на пруженој помоћи и прекоректном хуманом понашању.

Хрватица Марија испричала је новинарима како јој је српски војник помогао и нахранио њу и њену дјецу. – Двоје мале дјеце сам спаковала и кренула на Влашић. Ми смо дошли, круха немам, дјеца гладна и онда сам зауставила једног српског војника са пушком и питала га да ми набави круха, објаснила сам му. Само је рекао „чекај, сад ћу доћи“. Упалио је ауто и отишао, донио ми од куће свјежег, топлог круха. Како ћу то заборавити, стварно су нас Срби фино дочекали и млијеко дјеци донијели па кекс давали, немам ријечи. Хвала пуно!“ – изустила је једва узнемирена Марија.

Хрват Илија Чолак рекао је: „Муслимани су ме прогањали, отјерали из стана…потуцали смо се од куће до куће спашавајући голе животе, и побјегао сам на Влашић међу моје Србе. Са муслиманима се не може живјети. Са Србима се може живјети и највећа грешка хрватског руководства је што нисмо везали заставе са Србима, били бисмо сретан народ у једној држави..“.

Анто Томас захвалио је српским војницима и љекарима што су у посљедњем тренутку спасили његову супругу од муслиманских војника и збринули је на сигурно, у бањалучко породилиште.

Припадник ХВО-а Владо Ловреновић казао је: „Ја сам припадник ХВО од самог почетка, био сам у другој бојној. Чим је прошао Бајрам, муслимани су почели пуцати по чаршији, провоцирали су, нападали наше куће, палили их…морали смо бјежати јер они су попут звијери, убијали су све пред собом – старе људе, жене, дјецу. У Травнику су ми остали отац и мати, не знам шта је са њима, али сам чуо да су многе моје комшије убијене на свиреп начин. Када је колона хрватских избјеглица кренула ка српским положајима према Влашићу, сви смо страховали. Бојали смо се Срба, а заправо изненадио сам се када сам видио како су нас ти српски борци лијепо примили и дочекали. Хвала им“ – казао је овај хрватски борац.

Срећу да преживе муслимански покољ имале су и хрватске старице Ана Соломун /76/ и Милка Мареља /77/ које је српска војска збринула након што су избјегле из насеља Пироте. – Напустиле смо куће и побјегле из страха. У Пироти и Виленици муслимани су убијали чак и људе старије од 90 година…велики број жена, дјеце и старих. Спаљују, муче, има их ко мрава…“.

Преплашена Хрватица Ана са сузама у очима стала је пред камере српских новинара и испричала: „Добро сам живу главу извукла..ја сам била сама са дјецом, сама сам се први дан са дјецом извукла. Мислим, ту гдје смо ми били то је све српски комшилук био раније, стварно смо се пазили и чували, а онда дођоше муслимани, знали смо да ће нас убити..узела сам дјецу и почели смо бјежати преко брда…заједно смо дошли међу Србе и спасили се..само нек смо се одоздо извукли, да сам само пола сата дуже остала, убили би муслимани и мене и моје двоје дјеце. – рекла је видно потресена жена.

Захвалност српској војсци изразио је и Хрват Винко Гујић који је на територију Републике Српске избјегао са породицом: „Хвала Србима што су нас овако примили као да смо им најрођенији. Проклето сјеме муслиманима и екстремима који су нас стално плашили Србима говорећи да су то кољачи…А Срби су нас, ето, први прихватили и примили као своју браћу. Ми старији људи смо чували своје куће када се одједном чуло „Алаху екбер“ ..једни трче и витлају оружјем, други пуцају, а ми бјежимо куда тко… ја сам умакао у шумарак и гледам божију страхоту и зло које нас снађе. Муслимани, муџахедини убијају и људе и стоку, све редом. Више не вјерујемо ниједном муслиману ништа…“.

 

Хрватица Нада Мартиновић протјерана је заједно са старом мајком и болесним оцем који је тада рањен: „Брзо су нас истјерали из кућа и рекли да бјежимо…Стигла сам на Влашић са страхом, очекивала сам људе крвавих погледа, а дочекаше нас Срби, весели и насмијани људи, младићи, љубазни..у каквој смо заблуди били.“

Захваљујући многобројним хуманитарним акцијама Војске Републике Српске још од 1992. је спашено десетине хиљада живота са подручја Средње Босне; цивили су успјешно евакусани из непријатељских окружења, одбрањена су многа села и градови а прогнанима је пружена сва могућа помоћ. Та помоћ је пружана свим цивилима независно од њихове вјерске и националне припадности. Осим Травника сличне акције хуманитарног карактера борци ВРС спровели су 1993, када су прихватили хиљаде хрватских цивила из Вареша, Фојнице, Новог Травника, Жепча, Зенице и других мјеста широм Лашванске долине коју је била напала муслиманска војска.

Акција спашавања цивила на Влашићу само је једна у низу и недвосмислено осликава карактер рата и улогу Војске Републике Српске која се годинама покушава представити на један потпуно другачији начин. Свједоци смо да је српски народ захваљујући пропаганди и нетачним информацијама често био изложен сатанизацији. Часна одбрана кућног прага била је оквалификована као некаква „агресија“, а истина о овим хуманитарним, одбрамбеним акцијама се упорно и данас заташкава, прећуткује и прикрива како би се постојећи мит о „лошим Србима“ и црно-бијелој слици рата одржао! Војска Републике Српске, створена са јединим циљем да одбрани и сачува српско цивилно становништво од прогона и злочина, показала је небројано пута своју хуманост, част и поштење.

Црни биланс травничке голготе

Подаци хрватских удружења показују како је током муслиманске агресије (1993-1994) убијено 555 Хрвата, цивила и бранилаца – припадника ХВО-а. Међу жртвама је било деветоро дјеце. Најмлађа жртва је била шестогодишња дјевојчица Ведрана, док је најстарија био човјек стар 92 године из села Граховчићи. Највећи број жртава регистрован је управо 8. јуна 1993. када је општина нападнута од стране муслиманских формација. Међу спаљеним селима је и Долац, родно мјесто славног нобеловца Иве Андрића. Муслимани су ово село спалили, а мјештане Хрвате убили и поробили. На простору општине Травник укупно су била формирана 22 логора, а најзлогласнији су били зграда основне школе на Мехурићу, логор Тврђава, те приватна кућа хоџе на Слименима. Након рата у Травнику је убијено чак осморо хрватских повратника!

Према подацима из књиге „Распета црква у БиХ“, на простору травничке општине је девастирано укупно петнаест католичких цркава и капела те бројни вјерски и културни споменици. Муслимански војници су 1993. упали у самостан Св. Фрање Асишког у Гучој Гори, уништивши овај надалеко чувени храм католичанства и културног блага. Светиња је потпуно девастирана, оскрнављена и опљачкана. У исто вријеме су порушене или оштећене и жупна кућа Св. Ивана Крститеља у Травнику, Римокатоличка жупа Св. Петра и Павла у Брајковићима, Филијална црква Св. Илије у Буковици, филијална црква у селу Чукле, капела у мјесту Долац-Биле, капела у мјесту Чутуре, Жупна црква Узнесења Блажене Дјевице Марије у Доцу, црква у Гостуњу, капела у Паклареву, капела у Госпином Врелу, црква у Новој Билој, Жупна црква Св. Миховила у Овчареву и друге светиње.

Тешку судбину у Травнику су доживјели и локални Срби чији је изгон започео у прољеће 1992. године. Прва жртва пала је већ у марту исте године, да би потом били покренути организовани напади на српска села. Преко стотину Срба, што цивила, што војника изгубило је животе у нападима муслиманских постројби, а међу жртвама је било и неколико дјеце. Српска села су одмах на почетку рата жестоко гранатирана, а тада су формирани и злогласни логори за Србе. Подаци сарајевских и бошњачких организација наводе како је током и након рата дошло до значајне промјене етничке слике и структуре српских насеља, те како су три већински српска села постала бошњачка, а како је чак девет српских села и заселака остало потпуно ненасељено и она данас више не постоје.

Пише: Игор Митић, Београд

Коментари 0
Повезане вијести
На свака три дана по један етнички мотивисан напад на Србе На свака три дана по један етнички мотивисан напад на Србе
Вријеђао Србе и Македонце: УЕФА казнила албанског репрезентативца Вријеђао Србе и Македонце: УЕФА казнила албанског репрезентативца
Отмица српских рудара у "Белаћевцу" - почетак кампање масовног злочина над Србима Отмица српских рудара у "Белаћевцу" - почетак кампање масовног злочина над Србима
Најчитаније
  • Владика Јоаникије: Свештеномученици дабробосански позивају на праштање (ФОТО)
    7h 29m
    0
  • У Палама прикупљено 3.500 КМ за лијечење Милијане Грујић
    6h 45m
    0
  • Познато када се игра финале Вимблдона између Новака Ђоковића и Карлоса Алкараза
    8h 29m
    0
  • Ђоковић сигуран: Србин у новом вимблдонском финалу!
    23h 51m
    9
  • Врућине утичу на здравље - предострожност за дјецу и старе
    9h 51m
    0