Ефективност законске забране друштвених мрежа дјеци упитна је не само због начина на који се спроводи, већ и због чињеница да су саме мреже у неку руку превазиђене и потиснуте све популарнијим четовањем, а једини који могу да утичу да дјеца мање бораве на мрежама су - родитељи.

Овако филозоф Никола Танасић тумачи аустралијску регулативу која обавезује све велике онлајн платформе да спријече особе млађе од 16 година да отворе или користе налоге. Закон почиње званично да се спроводи од 10. децембра, а казне за његово кршење могу достићи чак 49,5 милиона аустралијских долара.

Забрана се, поред платформи у власништву „Мете“, односи и на читав низ других мрежа: Јутјуб, Икс, ТикТок, Снепчет, Редит, Кик и Твич. Практично све највеће платформе биће обавезане овим законом, што значи да ће аустралијски тинејџери до 16 година остати без већине дигиталних простора у којима су до сада проводили вријеме. Прије него што им се избришу налози, имаће прилику да сачувају све своје садржаје попут слика, снимака и порука.

Толико о забранама

Танасић подсјећа да су и до сада небројено пута доношене одлуке о сличним забранама за које или нису постојали, или су постојали изузетно лоши механизми имплементације. Иза свих њих заправо је стајала логика да се забраном подиже свијест о штетности друштвених мрежа, уз очекивање да ће се онда родитељи на нивоу породице сомоцензурисати, односно да ће својој дјеци забрањивати одређене садржаје.

- Да се не лажемо, једини који могу, ако хоће и ако су спремни, да заиста имплементирају тако нешто и да заиста поведу рачуна да њихова деца нису превише на друштвеним мрежама јесу – родитељи. Они једини имају увид у свакодневни живот своје деце. Наравно, деца иду у школу, остају сама кући, ту је и утицај друштва, али овде се ради о поверењу унутар породице. Ако су односи унутар породице нормали, ако су добро постављени, ако су родитељи ауторитет својој деци, онда им могу забранити прекомерну употребу интернета и штетних садржаја - каже Танасић за Спутњик.

Аустралијска регулатива каже да ће они који буду погрешно означени као млађи од 16 година моћи да поднесу захтјев за ревизију и докажу узраст на два начина: видео-селфијем за аутоматску анализу или слањем личних докумената као што су возачка дозвола или лична карта.

Нека дјеца ће несумњиво да лажирају свој узраст, нека неће. Некима ће старији пријатељи, рођаци, па и родитељи давати приступ својим или отварати нове налоге. Могућности су разне. Танасић каже да су технологије блокирања приступа одређеним садржајима на интернету озбиљно узнапредовале, али да су такође узнапредовале и методе њиховог заобилажења.

Друштвене мреже нису више „ин“

Данашња дјеца бораве на „ТикТоку“, „Инстаграм“ је апликација за средовјечне, а „Фејсбук“ подсјећа на и-мејл и представља неку врсту дигиталног мастодонта из бивших времена.

Саговорник Спутњика објашњава да нема бољег инструмента за протјеривање младих људи са друштвених мрежа од самих друштвених мрежа. То је, како Танасић каже, једна челична закономјерност која је небројено пута виђена на дјелу. Почело је са чувеним „Мајспејсом“, а већ увелико се дешава и са „Фејсбуком“* који је постао простор за средовјечне још прије седам до десет година.

Чак и када је ријеч о технологији, постоје потпуно природни процеси који свакој друштвеној мрежи намећу рок трајања. Један од процеса јесте та миграција саме публике уз промјену демографске структуре корисника мреже, док је други рекламирање које представља „смртну пресуду“ за сваку мрежу.

Четовање и слобода говора су „ин“

Чет апликације су у великој мјери замијениле друштвене мреже, првенствено због тога што су постале простор слободног говора. На свим великим друштвеним мрежама не може се више јавно и слободно објављивати читав низ ставова које алгоритам биљежи као „политички некоректне“, будући да ће корисник због њих бити „банован“. Танасић подсјећа да већ годинама уназад људи бивају потпуно уклоњени са неке платформе због свог мишљења, заједно са свим садржајима који су ту објављивани, а који су за многе често и сентиментално значајни.

„Док су друштвене мреже постале простор цензуре, у малим чет групама ипак и даље може да се говори слободније. Чак су многе од њих такође кренуле да се контролишу, али су ипак у тренду“.

Напредак у рикверц

Стотинама година људи су живјели у цивилизацији у којој је технолошки прогрес био синониман за свеукупни бољитак. Имати приступ одређеној технологији, каже Танасић, значило је побољшање услова живота. И заиста, у протеклих двјеста година човјечанство је добило канализацију, струју, даљинске комуникације, аутомобиле, авионски саобраћај… и свака од тих иновација имала је своје негативне посљедице. Међутим, објашњава  саговорник, процјена је била да је добробит увијек била већа од губитка.

„Кад се појавила прва генерација деце која је од својих првих покрета одрасла са екранима, са мобилним телефонима, која је научила да игра игрице на телефону пре него што је проходала, која је научила да „скролује“ слике пре него што је проговорила, дошли смо у ситуацију у којој је технолошки прогрес постао ствар когнитивног и развојног регреса“.

Читава једна генерација родитеља, као и људи око њих, имали су прилику да посвједоче томе својим очима, емпиријски. За то, додаје Танасић, нису потребна никаква специјална социолошка истраживања, јер те дјеце има на све стране. То су дјеца која не знају да сроче реченицу, која не знају нормално да ходају улицом, која су хронично погрбљена, дјеца која имају хроничне здравствене проблеме због недовољно активности, неадекватне исхране и недовољне изложености Сунчевој свјетлости.

„Сви смо већ видели да је то лоше, а мој лични утисак је да реакција на то постаје видљива. Можда сам ја превелики оптимиста, али примећујем све више деце са књигама и више деце на улицама са лоптама. Будући да и сам имам децу тог узраста, дакле децу која су на релевантан начин изложена опасностима екрана, примећујем на њиховој генерацији да тактилне ствари постају занимљивије од мобилних телефона“.

Направити нешто од глине, играти се у пјиеску, бацати каменчиће у воду, листати књигу умјесто „скроловати“ екран… све су то ствари које се данас налазе на равноправном „тржишту“ са мобилним телефоном, тврди саговорник Спутњика. Мобилни телефон је био нешто ново и невјероватно прије двадесет година, док је данас нешто потпуно свакодневно. Генерацијама које сада стасавају за школу мобилни телефон је исто што и старијим генерацијама веш машина.

„Ситуација се ту сама по себи побољшава, а на њу треба додати и свест доброг дела родитеља који не желе да им деца буду сипљиви, бледи, згрбљени, социјално неприлагођени мали зомбији“.

Природа надјачава технологију

Није довољно донијети некакву регулативу или рећи дјетету – немој, тим прије што у одређеној фази одрастања дјеца имају природну потребу да се сукобљавају са ауторитетом. Кључна ствар, сматра саговорник, јесте да се дјеци попуни вријеме другим стварима. У већини мјеста се на сваком кораку могу наћи музичке школе, спорт, тренинзи, школице фудбала, а многи од тих садржаја не морају ни да се плаћају. Међу млађом генерацијом, тврди Танасић, влада велико интересовање за стрипове, поготово за јапанске манге. Оне се и у Србији масовно штампају, преводе и продају на сваком кораку.

- Ти процеси иду спонтано, а када нешто очигледно наноси штету и када је та штета видљива, а када се корист све мање осећа, природна конкуренција решава ствари. Сигуран сам колико је та слика развоја технологије деловала као нешто што се никада неће завршити и што је неумитно, али то се сада полако мења. Полако ће да пристижу генерације које ће почети да праве неке кораке уназад, али то неће бити враћање у средњи век, то неће бити никаква ретроградност, већ настојање да се живи пријатнијим, удобнијим и пре свега здравијим животом - закључује Танасић.

*Активности „Мета“ (друштвене мреже Фејсбук и Инстаграм) забрањене су у Русији као екстремистичке.