Као и већину других ратова у историји и Хладни рат су пратила велика научна достигнућа – а најважнија су била везана за ракетне погоне који су Њемачки научници несметано наставили развијати послије Другог свјетског рата – само не за Нацисте, већ за Савезнике.

Тако је Вернер фон Браун, творац злогласне V-2 ракете која је изазивала страх и трепет у Лондону, ускоро постао познат као ‘Отац Ракетне Науке’, творац ракете којом је 1958. године лансиран први амерички умјетни сателит Explorer I. Ово се десило само годину дана након првог сателита у Свемиру – совјетског Спутњика 1.

Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез су у вријеме првих истраживања Свемира већ дубоко загазили у Хладни Рат који се углавном сводио на шпијунажу и развијање војне технологије. С обзиром да је Америка већ демонстрирала своју нуклеарну силу крајем Другог свјетског рата (Хирошима и Нагасаки), ред је био да и Совјети покажу своја нуклеарна достигнућа.

1961. године Совјети су направили РДС-220 хидрогенску бомбу, познатију као Тсар (Цар) Бомба или Велики Иван – најснажнију експлозивну направу коју су људи икада направили – 1.400 пута јачу од двије нуклеарне бомбе (заједно) бачене на Јапан у Другом свјетском рату.

Настанак Тсар Бомбе

Идаја за Тсар бомбу настала је у глави Никита Сергејевич Хрушчова, тадашњег предсједника СССР-а, који је прије свега желио да покаже Америци да и Совјети имају снажно нуклерано оружје. Идеју је предочио свом главном дизајнеру оружја, Андреју Сахарову, и при томе му рекао да жели да “покаже империјалистима оно што ми [Русија] можемо учинити”. Није јасно када је тачно настала идеја за бомбу од 100 мегатона и ко је први дао приједлог, али оно што знамо је да је Хрушчов задатак био једноставан: направити бомбу која ће ‘оборити рекорд’.

Сахаров је ускоро окупио тим од пет стручњака који су за рекордно вријеме успјели дизајнирати и направити бомбу способну да у потпуности уништи било коју свјетску метрополу. А за овај подухват им је било потребно само 14 – 16 седмица.

Тсар Бомба је првобитно замишљена као 100 мегатонска бомба, али је ова снага ускоро преполовљена на пола због очигледних разлога. Чак је и 50 мегатонска бомба била једноставно превише масивна да би погодила било који циљ (нпр у Америци), а била је толико снажна да је стопа преживљавања за пилота и посаду у авиону процијењена на 50%, и то док лете 10 км изнад земље – удаљени 45 км од експлозије бомбе (која би из авиона падала спорије због падобрана).

Совјетима је за циљ био да оборе рекорд и демонстрирају своју силу свијету, а Тсар Бомба је испунила сва своја очекивања. Преполовљена на “само” 50 мегатона, била је 3.000 пута јача од бомбе бачене на Хирошиму. Али то није једини рекорд који је оборила. Поред тога што је била убједљиво најјача, она је била и најчишћа нуклеарна бомба – 97% потенцијалних посљедица (радијације) је успјешно уклоњено.

Дан када је бачен Тсар

Совјетима није било довољно да само имају овако снажну бомбу – јер њезина сврха и није била да стоји у складишту и чека неки нови рат, већ да покаже ‘империјалистима’ сву совјетску моћ.

30. октобра 1961. године Совјети су коначно били спремни показати свијету како изгледа експлозија од 50 мегатона. Међутим, у самој завршној фази дошли су нови проблеми. Чак ни Тупољев Ту-95, један од највећих (тадашњих) бомбардера на свијету, није могао носити ову 27 тона тешку и више од 8 метара дугачку бомбу. Умјесто да троше вријеме на прављење новог авиона, инжињери су модификовали постојећи на једноставан начин – отклонили су дио пода и на његово мјесто уградили бомбу.

Када су све припреме завршене, авион је био спреман за узлијетање и испуштање највеће експлозивне направе коју је свијет икада видио.

Бомба је бачена са висине од 10.500 метара, а на њој је био и падобран који је успорио пад и дао посади у авиону довољно времена да се удаљи од експлозије. У 1:32 по локалном времену Тсар Бобма је пала на архипелаг Новаја Земља (острво у Арктичком океану, сјеверно од копнене Русије). Детонација је била толико снажна да се потрес осјетио у Финској (удаљеној 900 км) гдје су на неким кућама чак и прозори попуцали, а шок-вал је био толико снажан да је обишао Земљу три пута. Ватрена кугла је била је широка 8 км, а печурка настала послије експлозије била је висока 65 км.

Експлозија је избрисала све са лица Земље у кругу од 35 км, а чак су и грађевине у напуштеном селу удаљеном 55 км биле потпуно сравњене са земљом. Фотографи који су касније стигли до нулте тачке опиали су је: “Нема трага неравнини на терену …. Све у овом подручју је пометено, опрано, растопљено и отпухано.”
Један од посматрача описао је детонацију: “…Снажан бијели бљесак изнад хоризонта, а након дуго времена чуо се удаљени, нејасан и тежак ударац, као да је Земља убијена!”

Убрзо након експлозије, када су видјели да Совјети могу за пар мјесеци направити бомбу која може петворити цијели град у комад глатког стакла, 87 држава је замолило СССР да поштеди свијет даљњих “Тсар бомби” због опасности за здравље милиона људи.

Ужаснут снагом уређаја, Сахаров, један од главних твораца бобме, ускоро је и сам постао непоколебљиви противник нуклеарног оружја.