Након што су у посљедње двије године пропале велике фирме као што су „Фармланд“ из Нове Тополе и Фабрика дувана Бањалука, радници у сектору пољопривреде и прехрамбене индустрије забринути су за будућност ове области у Српској.

То што је у проблемима и бијељински „Житопромет“, као највеће предузеће у овој области, само појачава њихову зебњу, баш као и потешкоће у производњи у „ХПК“ Драксенић у Козарској Дубици.

– Фабрика дувана Бањалука је закључана на свој 130. рођендан, што је велика жалост за раднике. Сада имамо “Житопромет” Бијељина, који је нагло изгубио производну и финансијску кондицију и већ двије жетве није у функцији, не прима жито, не бави се дјелатношћу, а радници који нису већ отишли налазе се на чекању. Они траже стечај, а упитно је да ли ће та компанија прорадити опет, с обзиром на то да је потпуно финансијски хендикепирана. То је велика енигма и неизвјесност – поручио је недавно предсједник Синдиката пољопривреде и прехрамбене индустрије РС Александар Томић, додајући да је пропаст ове компаније велики проблем за све произвођаче житарица у Семберији, те РС, који су наслоњени на “Житопромет”.

Некадашњи гигант у млинарско-пекарској индустрији, наиме, више од пола године не ради, радницима се дугује више од 10 плата и доприноси за пензијско и здравствено осигурање, а они су одлучили да поднесу захтјев за отварање стечаја, након што је крајем јуна пропао покушај да се предузеће, у већинском власништву компаније “Слобомир”, прода купцима из Израела.

Радници су више пута поручивали да је недопустиво да се тако значајно предузеће баци на колена, али губе наду да би поново могли почети да раде. Проблеми у овом предузећу гомилају се од прошле године, а од тада је судбина запослених потпуно неизвјесна, због чега је, кажу у синдикату, половина радника већ напустила предузеће.

У ресорном министарству, међутим, не дијеле забринутост синдикалних лидера за судбину сектора. Ови примјери, кажу, јесу негативни, али истовремено подаци о расту производње, учешћу у БДП-у, броју газдинстава и многи други показатељи говоре о томе да се стање у сектору из године у годину поправља.

– Имамо све више извозно оријентисаних предузећа, добрих, честитих и великих пољопривредника, и пољопривредних газдинстава и фирми, као што су ЗП Комерц, Браћа Павловић, Агрекс, Танасић, Спектар дринк, Визион, Голд МГ, Фарма Шкундрић, фарма Арсенић итд. У прилог томе говори и чињеница да је недавно од 10 пољопривредних газдинстава из БиХ која су прошла строге процедуре ЕУ, и добиле бесповратна средства из ЕУ фондова, чак седам из РС. Посебно смо поносни на чињеницу да је већина тих газдинстава из мљекарског сектора у који годинама улажемо много новца, како за премију за млијеко, тако и у капиталне инвестиције, али и контролу квалитета млијека. Примјери које наводе у синдикату су негативни, али на многе од тих случајева Министарство није могло да утиче, од самог процеса приватизације, преко утицаја на пословање, јер се ради о приватним фирмама – кажу у Министарсву пољопривреде, шумарства и водопривреде РС.

Тачно је, додају, и да се у БиХ фаворизују увозни лобији, како је оцијенио и сам синдикат, али зашто је то тако питање је за Министарство спољне трговине и економских односа БиХ.

У Синдикату пољопривреде и прехрамбене индустрије су забринути и због ситуација у ХПК Драксенић, која је јединствена фабрика у прехрамбеном сектору РС, а бави се прерадом меркантилног кукуруза. Ово предузеће је, наиме, један од значајнијих послодаваца у Козарској Дубици, као и веза са 500 коопераната, произвођача кукуруза, који директно зависе од овог друштва у већинском државном власништву. Предузеће је неколико година озбиљно радило, али од 2016. године гомила проблеме.

– Проблеми за ХПК јављају се у јулу 2016. године, када се десио државни удар у Турској, гдје су извозили највеће количине производа. Укидање квота у ЕУ довело је до тржишних вишкова шећера, а самим тим и до смањења његове цијене. Почетком 2017. Турска је ограничила увоз шећера. Квота одређена за БиХ износила је 20.000 тона, што је значило и смањење робне размјене између ХПК Драксенић и партнера из Турске. Највећи проблем представљала је чињеница да није постојала дефинисана процедура за добијање извозне дозволе за извоз производа у Турску. То је практично значило потпуни престанак извоза производа у Турску. Након тога производња је значајно смањена, а самим тим и приходи компаније – подаци су министарства.

У Министарству, међутим, сматрају и да постоје реалне могућности да се ови проблеми превазиђу, јер је у међувремену укинута квота за извоз у Турску, па би сарадња могла бити обновљена.

Нису квалитетно приватизовани

И Саша Тривић из Удружења послодаваца пољопривредне и прехрамбене индустрије РС вјерује да пропаст поменутих фирми не значи да је и цјелокупан сектор угрожен.

– Ако погледате историјат свих тих фирми, све су биле државне и синдикат је имао своје чланство. Мој је утисак да и њихова забринутост има више везе с тим него с било чим другим. Исто тако, искуство каже да је врло мало фирми које су биле државне квалитетно приватизовано и резултат тога је пропадање тих фирми. Међутим, сматрам да тај сектор није ни најмање угрожен нестанком било које од тих фирми. У принципу, највећи проблем имају сељаци у Семберији, који су годинама имали складиштење пшенице и мљевење у “Житопромету”, али рачунамо да ће у наредних годину или двије мањи млинови обезбиједити услове да се та пшенице прими и самеље – каже Тривић.