Иницијатива академика Суада Куртћехајића да буде уведен један заједнички идентитет "Босанац", као и приједлог бившег поглавара Исламске заједнице Мустафе Церића да буде направљена "босанска православна црква" представљају дио истог политичког пројекта чији је крајњи циљ унитаризација и ревизија уставног поретка БиХ.

Тако оцјењују саговорници "Гласа Српске", који упозоравају на то да обје иницијативе чине дио недовршене политичке стратегије усмјерене на брисање националних и ентитетских оквира. Према ријечима историчара Горана Латиновића расправа о имену показује да идентитет у БиХ није историјска чињеница, већ политичко средство, којим се три деценије након Дејтона настоји преобликовати држава и односи међу народима. 

Да би се разумјело зашто сарајевска елита не може да се усагласи око имена Латиновић каже да се треба вратити у прошлост. По његовим ријечима Босна је у средњем вијеку била српска област, први пут поменута у 10. вијеку у дјелу византијског цара Константина Порфирогенита. 

Наводи и да се у документима средњовјековне Босне користила српска ћирилица, почевши од Повеље бана Кулина 1189. године, најстаријег сачуваног цјеловитог списа на старосрпском. Тек у првој половини 14. вијека, како додаје, појављује се појам "добри Бошњани", али Латиновић наглашава да он није означавао етничку групу, већ друштвену категорију - племство, угледне људе који су били свједоци и јемци у повељама.

- То није био назив народа, већ друштвеног слоја. Зато ниједан краљ Босне није се титулисао као "краљ Бошњана". Међутим, овај појам је политички злоупотријебљен крајем 19. вијека - појаснио је Латиновић.

Аустроугарска је током окупације БиХ, како каже, покушала да ријеши национално питање тако што је започела широку кампању за стварање тзв. "босанске нације". Нова власт настојала је да у становништву уклони све чиниоце који би га упућивали на јединство са Србијом и Црном Гором и да га трајно веже за Аустроугарску. Стога је покушала да наметне у Босни и Херцеговини идеју о тзв. "босанској нацији" па је умјесто српског језика за службени језик проглашен тзв. "босански", док је ћирилица систематски потискивана из употребе. Аустроугарска политика стварања једне нове и вјештачке нације настојала је тада да злоупотријеби традиције средњовјековне Босне. 

- Напросто, аустроугарска политика стварања тзв. "босанске нације" заснивала се на наметању представе о прошлости која није одговарала историјским чињеницама, а имала је за циљ трајно одвајање БиХ од Србије и Црне Горе. Али ова аустроугарска политика стварања тзв. "босанске нације" није наишла на одговарајући одзив код муслимана, јер су углавном одбацивали новотарије које су долазиле од једне римокатоличке империје, остајући вјерни чињеници да је суверенитет над овим покрајинама, макар и формално, и даље припадао турском султану. Тиме је пропао аустроугарски покушај стварања тзв. "босанске нације" - наводи Латиновић. 

Оживљавање сахрањене идеје

Други покушај десио се стотинак година касније и имао је више успјеха. Наиме, политичка елита муслимана одлучила је 1993. да уведе појам Бошњаци као ново име за своју нацију, коју су им 1971. даровали комунисти.

- Давно сахрањена аустроугарска етнополитичка концепција о стварању "босанске нације" тада је поново оживљена, а појам "добрих Бошњака", који је означавао друштвену категорију, племство српске средњовјековне државе Босне, поново је злоупотријебљен. Дејтонским споразумом појам Бошњаци као име за дотадашње муслимане добио је своје међународно признање, али је код њих тек требало одгојити свијест о припадности, тј. требало их је убиједити да више нису муслимани, у националном смислу, него да су Бошњаци. Упоредо с тим сарајевска политичка елита заговара тезу да су сви становници Бошњаци, подијељени у три вјероисповијести, чиме се негира национални идентитет и постојање Срба и Хрвата. Ако се и прихвата формално-правно постојање српског и хрватског народа, то се чини декларативно, уз често помињану флоскулу о тзв. "Босанцима и Херцеговцима", некој врсти наводно јединственог осјећаја код цјелокупног становништва, уз истовремено истицање да су српски и хрватски идентитети у БиХ створени тек у 19. вијеку - каже Латиновић додајући да се ради о апсурду у који је тешко повјеровати.

Сада, наводи он, један дио муслиманске елите сматра да би придобијање Срба и Хрвата за такву политику било лакше уколико би умјесто појма Бошњаци био употребљаван појам Босанци. То, према његовим ријечима не мијења суштину такве политике, већ се само ради о примјени другачијег метода, односно увођењу другачијег појма.

У том смислу сматра да треба посматрати и идеју о стварању тзв. "босанске православне цркве". Нешто слично покушао је да уради и режим НДХ током Другог свјетског рата, оснивањем тзв. "Хрватске православне цркве". Као што је Загреб тада настојао да оснивањем такве неканонске "цркве" похрвати Србе и уништи српски идентитет, тако и појединци у Сарајеву данас наивно вјерују да би оснивање сличне организације са "босанским" предзнаком довело до одбацивања постојећег и прихватања новог идентитета.

- Таква држава тзв. "Босанаца и Херцеговаца", односно Бошњака или Босанаца све три вјероисповијести, како то замишљају сарајевски идеолози, била би идеалан оквир за стварање онога што они називају "нормалном државом". Дакле, у основи свих политичких проблема у постдејтонској БиХ, укључујући и покушаје стварања тзв. "босанске православне цркве", као средства денационализације Срба, налази се фрустрација бошњачке политичке елите усљед немогућности да уништи Републику Српску. Бошњачка политичка елита, напросто, не може или не жели да се ослободи те фрустрације и не одустаје од свог ратног циља, наивно вјерујући да ће Срби и Српска православна црква подлећи идејама које долазе од оних са којима имају горко историјско искуство - поручио је Латиновић.

Глупост

Идеју о "Босанцима" оштро критикује и историчар Чедомир Антић. Он сматра да је "академска иницијатива за афирмацију имена Босанац" још једна "глупост без граница" идеолога једне недовршене нације, која настоји да "поништи" Србе, Хрвате и Бошњаке и претвори БиХ у унитарну државу.

Антић подсјећа да прије 150 година није било ни Бошњака ни Босанаца као националних имена, већ су муслимани могли бити Турци или Срби, а мали број и Хрвати. Језик се није називао "босанским", јер је то био српски језик, а појам "босански" би био само географски опис, као "сремски" или "крајински". 

Према Антићу готескан је покушај да се данас Срби и Хрвати натјерају да прихвате оно што њихови преци нису прије 150 година те да се идентитет не може "пресловљавати" по жељи политичких елита.

Сматра и да је ријеч о покушају да се преко имена и идентитета преобликује држава, јер се у позадини оваквих иницијатива налази политички циљ који нема никакве везе са историјом или културом. 

Према његовим ријечима, у овом случају се ради о политичкој манипулацији која се служи реториком "помирења", али у суштини има за циљ уништавање националних и вјерских различитости и укидање ентитетског система.

Упозорава да је овај пројекат опасан јер се не ради о демократској дебати, већ о покушају да се политички проблем једне недовршене нације прекрсти на рачун других народа. Упозорава на то да се идентитет не може силом створити, јер сила увијек изазива отпор, а у овом случају - и ризик да се историјска траума и међунационални односи додатно заоштре.

У том смислу Антић оцјењује да је иницијатива за "Босанце" само нова варијанта стратегије која је већ више пута покушавана, али без резултата, јер се у основи налази покушај да се Србима и Хрватима наметне идентитет који није њихов те да се на тај начин реализује циљ унитаризације БиХ. 

Опасне намјере

Академик Суад Куртћехајић предложио је да у БиХ буде формално успостављен један заједнички национални идентитет - "Босанац", који би, како тврди, требало да буде природни, интегративни и уједињујући идентитет за све становнике БиХ. Бивши поглавар Исламске вјерске заједнице Мустафа Церић предложио је оснивање "босанске православне цркве", као нове црквене институције, која би, по његовом виђењу, служила као модел помирења и духовног уједињења у БиХ.

Пише: Вељко Зељковић