У вријеме када је Грбавица била симбол несаломиве одбране, на намученој земљи Српског Сарајева, под мирисом барута, у молитви, окупили су се духовни дивови православног свијета да освештају земљиште и крст за нови храм посвећен Светом Александру Невском.

Тог 17. маја 1994. године, Грбавица је постала центар православне васељене.

Вапијући за миром, чин освећења земљишта обавила су два православна патријарха, патријарх Руске православне цркве, Алексије II, чији је долазак из братске Русије био знак да наш народ у голготи није заборављен и сам, и патријарх Српске православне цркве, Павле, тихи глас небеске Србије, који је својим присуством уливао мир, иако га ниоткуда није било.

Уз православне патријархе, молитвено су присуствовали митрополит дабробосански Николај, чувар страдалне катедре дабарских епископа, митрополит црногорско – приморски Амфилохије, неустрашиви чувар светосавског трона,  владика захумско – херцеговачки Атанасијe и ратни пастир са Грбавице, који је, својом мантијом и храброшћу, све вријеме био живи штит својој парохији, протојереј Војислав Чаркић – поп Жућо.

Тај комад земље на Грбавици тог дана постао је освештана територија душе.

Поп Жућо је, заједно са својим народом, у ту земљу уградио наду хиљада оних који су сваког дана гледали смрти у очи.

Тог дана, према ријечима проте Жуће, руски патријарх је, први пут након Октобарске револуције, постројио војску, руске добровољце који су се борили уз Србе и оставили животе на сарајевском ратишту.

Сјећање на овај дан доноси нам и причу о тројици богослова Теолошког факултета у Београду.

Двојица су постала истакнути духовни оци Српске православне цркве, Амфилохије и Атанасије, док је прота Војо на својеврстан начин постао симбол Српског Сарајева.

Иако су каснији догађаји натјерали становништво Грбавице и осталих дијелова Српског Сарајева да, у епском егзодусу, напусти своје домове, сјећање на овај величанствени догађај и даље грије душе овдашњег српског живља.

Била је то духовна припрема за све оно што ће наш народ снаћи те 1996. године, за достојанствено ношење крста и чување светиња дубоко у свима нама, ма гдје нас путеви  касније одвели.

Данас, када се сјећамо тог дана, не помињемо само земљу и камен, већ и неуништиву нит вјере коју су два патријарха и наши велики духовници посијали у срца сарајевских Срба.