Шумадијско село Рамаћа, чувено по добрим и вриједним домаћинима, једино је у Србији гдје су ограде, помоћни објекти, чесме и саксије изграђене од домаћег полудрагог камена. Сакривено у густој шуми, брдо Главица прије тачно пола вијека било је мјесто гдје се копао опал и одатле се извозио за Њемачку.
- То је било 1969. године, када је један инжењер из Тополе дошао у село са својом екипом истраживача и открили су да има рудник опала. Скупио је ту нас неколико младића из села, ја сам тад имао 23 године и био сам обичан радник. Копали смо и вадили тај камен ручно - рекао је Милорад Манојловић, мјештанин села Рамаћа за Рину.
- То је шарен, леп камен, који кад се ископа на сунцу брзо избледи, што се дубље копало то је био лепши и бољи. Сећам се да су то говорили инжењери и да су причали да ће овде бити прави рудник, али од тога није било ништа. Ја сам ту радио кратко, јер сам се после запослио у фабрици - каже он.
Потрајало је копање око седам мјесеци, неупућено локално становништво није ни знало на каквом богатству лежи њихово село.
Машине су прокопавале путеве, а камење је одношено у џаковима. Онда је све утихнуло, нико није знао због чега, а мјештани су се вратили својим свакодневним активностима. Јер, како кажу, навикли су били на њиву и стоку, а не на полудраго камење. Тек понеко узео је мало, како би украсио кућу.
- Ми смо били обични физички радници, наше плате нису биле нешто велике. Али, било је оних који су се од тога овајдили. Сећам се једног инжењера који је сваки дан носио пун ранчић камења - изјавио је Владимир Ђокић, који је такође прије скоро 50 година био први у редовима док се копала руда у Рамаћи.
- Кад смо га питали што носи то и колико вреди, рекао је као наша цела месечна плата. И сада људи овде долазе, њих око десетак месечно како би узели мало овог камена, који је добар за грађевинске радове. Кажу да му је цена око пет евра по килограму, али ко ће то знати - наставио је.
На овом подручју, обављена су и поједина стручна истраживања која су потврдила да се у брдима Рамаће заједно могу пронаћи опал, кварц и калцедон. Међутим, експлоатација већих размјера никад није заживјела.
И док су неке свјетске земље на оваквим налазиштима стекле велико богатство, мјештани овог села у Шумадији се овим камењем посипају локалне макадамске џаде. Ако ништа друго, онда бар могу да кажу да се њихови трактори возе по јединственим путевима од полудрагог камења.
