У недјељу, 1. марта, навршавају се 34 године од убиства Николе Гардовић на сарајевској Башчаршији, а овим чином муслиманско руководство у Сарајеву недвосмислено је показало шта српски народ чека у такозваној „независној и сувереној“ БиХ коју тек што су биле прогласиле перјанице коалиције повезаних застава СДА и ХДЗ-а.

Тог 1. марта 1992. године на Башчаршији, на паркингу близу Старе православне цркве, убијен је Гардовић, отац младожење и домаћин српских сватова, рањен је православни свештеник Раденко Миковић, а отета и запаљена српска застава.

- Ово није био само пуцањ у Николу Гардовића већ најдиректнији пуцањ у васколики српски народ и његова знамења - изјавио је Срни предсједник Скупштине војних старјешина Републике Српске Благоје Ковачевић.

Он напомиње да је тада наду да се може сачувати мир у БиХ пуцњима из пиштоља у Гардовића из темеља пољуљао криминалац из Прибоја, настањен у Сарајеву Рамиз Делалић Ћело, члан злогласних „Зелених беретки“.

Ковачевић указује на чињеницу да се тада МУП такозване републике БиХ није оглашавао, као ни РТВ сервис, већ се пронио глас да ће „Зелене беретке“ заједно са јединицама муслиманске паравојне формације назване „Патриотска лига“ напасти српске дијелове Сарајева и извршити масовне злочине, као што су то чинили 1914. и 1941. године.

Према његовим ријечима, у страху да се то не догоди дошло је до спонтаног окупљања српског народа и подизања барикада на главним путевима који воде у насеља са већинским српским становништвом, да би потом био формиран кризни штаб који је требао да спријечи ескалацију сукоба.

НЕЛЕГАЛНИ РЕФЕРЕНДУМ

Треба подсјетити да је тог кобног 1. марта 1992. године био други и завршни дан нелегалног референдума о унитаризацији и прегласавању Срба у БиХ, па је широм БиХ, а нарочито у дијеловима Сарајева гдје су Муслимани и Хрвати били већинско становништво одјекивала паклена пуцњава из ручног наоружања.

- Овим чином хтјели су ставити до знања Србима да су наоружани и да их ништа неће спријечити да остваре своје зацртане ратне циљеве. Општој еуфорији која је захватила широке масе муслиманског и хрватског становништва вјероватно је допринијела и изјава тадашњег муслиманског лидера Алије Изетбеговића у парламенту БиХ да ће `жртвовати мир за суверену и независну БиХ`, чиме је директно утицао на избијање оружаног сукоба - наглашава Ковачевић.

Слиједећи идеју о независности, руководства СДА и ХДЗ-а, мимо воље Срба и њиховог вођства, организовала су референдум о независности такозване републике БиХ, који је спроведен 29. фебруара и 1. марта 1992. године.

- Српски народ је бојкотовао овај нелегални референдум који није ни одржан у срединама гдје је власт била у рукама Срба - подсјећа Ковачевић који је и почасни генерал Војске Републике Српске.

Он навео да су Муслимани и Хрвати изашли на тај референдум и гласали за „самосталну и независну БиХ“, односно за отцјепљење од тадашње Југославије. Према објављеним подацима, на то нелегално изјашњавање припадника само два народа у БиХ изашло је укупно 2.073.568 гласача или 63,6 одсто, од којих је "за" гласало 99,7 одсто, а "против" тек 0,3 одсто.

МУСЛИМАНСКО РАТНО РУКОВОДСТВО НИЈЕМО И ГЛУВО НА ЗАХТЈЕВЕ СРПСКОГ КРИЗНОГ ШТАБА

Након убиства српског свата српски кризни штаб затражио је да се што прије грађанима, путем јавног РТВ севиса, објасни шта се догодило испред Старе православне цркве, а од тадашњег МУП-а је тражено да се одмах ухапсе извршиоци убиства Гардовића, као и да се хитно зауставити кампања за „независност и сувереност БиХ“ и њено међународно признање, док се не постигне задовољавајуће рјешење за сва три конститутивна народа.

- Наравно, ништа од овога руководство такозване републике БиХ није прихватило, а затим се догађаји у Сарајеву почињу одвијати филмском брзином. Иако је приликом подјеле власти било договорено да у МУП, Радију и телевизији и службама безбједности све три стране буду једнако заступљене и да се консензусом доносе све одлуке, од тога ништа није било - наводи Ковачевић.

Он подсјећа да је већ 6. марта 1992. године такозвано Предсједништво тадашње БиХ, без српског представника, прогласило 1. март 1992. године „даном независности“ и затражило међународно признање њихове државе коју су већ сутрадан САД признале, а затим редом, све западне државе чланице НАТО, које су својим дјеловањем значајно утицале на разарање СФРЈ.

Већ тада биле су јасне скандалозне намјере и потези СДА, која је у злогласну „Патриотску лигу“ инфилтрирала велики број крајње сумњивих и безбједносно интересантних лица из криминогеног сарајевског миљеа, попут Јуке Празине, Мушана Топаловића Цаце, Исмета Бајрамовића Ћеле и Рамиза Делалића Ћеле.

УБИЦИ УМЈЕСТО ПРЕСУДЕ ПИШТОЉ СА ПОСВЕТОМ

Против Рамиза Делалића Ћеле који је убио Николу Гардовића тек почетком 2006. године сарајевско Кантонално тужилаштво покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића "за заслуге" је на поклон добио пиштољ са посветом.

Породица Гардовић је одамх након кобног 1. марта 1992. године морала да се исели из Сарајева.

Приредио: Огњен Беговић