Први март Србе у БиХ подсјећа на организовани чин убиства Николе Гардовића на сарајевској чаршији, и велика је лаж да је ово убиство српског свата и спаљивање српске заставе чин само једног сарајевског криминалца, истиче предсједник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ /ФБиХ/ Ђорђе Радановић.
-Јасно је да је тај криминалац, Расим Делалић Ћело, инструисан од тада већ увелико формираних муслиманских паравојних и параполицијских структура, првенствено тзв. Патриотске лиге и злогласних Зелених беретки, које су биле војно крило Странке деомократске акције /СДА/- рекао је Радановић за Срну.
Он подсјећа да је тадашњи предсједник Предсједништва РБиХ и лидер СДА Алија Изетбеговић у говору 1993. године поменуо састанак који је одржан 10. јуна 1991. године у Дому милиције у Сарајеву, гдје је СДА издала Проглас којим најављује почетак "оружане одбране БиХ".
Према Радановићевим ријечима, Изетбеговић је тада рекао да је у октобру 1991. године у Храсници од генерала тзв. Армије БиХ Сефера Халиловића примио извјештај о току организовања такозване Патриотске лиге у цијелој БиХ.
-Такође, Изетбеговић тада говори и о организованој борби такозване Патриотске лиге у Фочи, Зворнику, Бијељини и Сарајеву. Тиме се демаскира лажна слика створена у међународној јавности да су муслимани, данас Бошњаци, били ненаоружане жртве- наглашава Радановић.
Он истиче да Срби у ФБиХ не славе 1. март, и да су они тада у овом ентитету са бошњачком већином у кућама јер морају да поштују дејтонску структуру и одлуку ФБиХ да је тај дан нерадни.
-Суштински, Србима у ФБиХ сваки дан је нерадни јер не раде у федералним институцијама гдје их готово и нема. Али, Срби у Федерацији знају да тај датум представља почетак њиховог уклањања. Тај дан је црним словима уписан у памћење српског народа, као црни почетак свих даљих црних датума за Србе у ФБиХ- наглашава предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ.
За сарајевске Србе, који су стицајем околности повјеровали у изјаве о мултиетничком карактеру њихове БиХ, каже Радановић, тада су почели дани које су провели у низу сарајевских логора, дани пребијања, патњи, малтретирања, силовања, као и дани краја попут српског страдања у јами на Казанима.
Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.
Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних "Зелених беретки" Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића "за заслуге" добио је на поклон пиштољ са посветом.
Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима, истакли заставу - српску тробојку.
Већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.
Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.
Тога "црног" 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур.
Свадбени ручак био је организован у Дому Свете великомученице Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.
Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150 до 200 метара даље - код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.
Према свједочењима сватова и очевидаца, из пјешачке зоне на Башчаршији до сватова довезао се бијели "голф" у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.
Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.
Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду.
Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом, такође, у Зворник.
