До јуче предсједник политичке странке Прва СДС, а већ данас судија Уставног суда Републике Српске. То је оно што су опозициони посланици замјерили Радомиру Лукићу, кога је Народна скупштина именовала за српског судију у највишу судску инстанцу у Републици Српској.

Најгласнији је био лидер Листе за правду и ред Небојша Вукановић који је подсјетио да је Лукић својевремено био и на листи функционера СДС које је смијенио бивши високи представник Педи Ешдаун.

– Не можете данас бити посланик, одборник, министар, заступати неку политику, а онда скинути одијело, обући тогу и рећи ја сам сада непристрасан, честит и праведан судија. То нигдје у свијету нема. Лукић се предлаже из једног разлога, зато што је још 2017. говорио да би радио и говорио све што и Милорад Додик и да је Додик преузео политику одбране Републике Српске. Не може Лукић бити у октобру политичар, а у фебруару ове године поштени судија – изјавио је Вукановић на сједници парламента.

Радомир Лукић за „Српскаинфо“ каже да је он, прије свега, професор универзитета, професор на Правном факултету. Био је професор уставног права док га није уклонио високи представник, а послије тога је професор за научну област теорије државе и права.

– Ја мислим да моје компетенције уопште не долазе у обзир, а на њихове примједбе, могу само да их упутим на многе друге случајеве у којима је то учињено потпуно исто. Примјера ради, судије Уставног суда БиХ Сеада Палаврић и Мирсад Ћеман су били чланови СДА, па су избрани за судије. Посљедњи је случај уважене колегице Иванке Марковић која је била народни посланик и члан СДС, то тада никоме није сметало. То не може да буде препрека за избор судије Уставног суда. Судија не може да буде члан странке за вријеме свог мандата – објашњава Лукић.

Међутим, поставља се питање да ли политичка прошлост утиче на непристрасност будућег судије.

– Не разумијем на који начин би судија могао да буде пристрасан радећи свој посао, оцјену уставности и законитости закона и подзаконских нормативних аката. Устани суд је институција своје врсте, он не спада у редован правосудни систем. Када би то било онако како то опозиција мисли, онда не видим да би иједан човјек овог свијета могао да буде изабран за судију Уставног суда. Њима бих једино препоручио да узму мало књига, литератира, да прочитају нешто о уставном суду, о судској независности и непристрасности, па да тек онда нешто кажу. Ја сам поднио оставку на страначку функцију у јулу прошле године. Скупштина странке то још није провела. После тога сам само у септембру иступио као члан странке и после тога никада више. Све и да није тако, онда када будете изабрани за судију, када положите заклетву, онда не можете после тога да будете члан ни једне странке – додаје Лукић.

Истина, он је само један од многих који су, прије судијске, обављали разне политичке функције. Прије њега у Уставни суд Републике Српске отишла је поменута Иванка Марковић, и то након што је поднијела оставку на мјесто посланика у Клубу СДС.

Ипак, није истина да то баш ником није сметало. Вукановић подсјећа да је он једини у тадашњем клубу СДС гласао против избора Марковићеве за судију.

– Само из принципа, да не могу политичари да буду судије. И госпођа Марковић је такође добар правник, кривичар, професор, али сам сматрао да неко ко је био тако високо експониран у политици, не може да буде судија – каже Вукановић.

Списку овдје није крај. У Уставни суд Републике Српске за судију је изабран и Џерард Селман, дугогодишњи министар правде и потпредсједник Владе Српске из мандата СНСД. Селман је потом постао предсједник тог суда.

Ништа боља ситуација није ни у Уставном суду БиХ. Тамо је судија још Мирсад Ћеман, који је прије тога, између осталог, био посланик СДА у ПС БиХ. Слична прича је судије Мирсада Палаврић која је прије судијске функције била посланик у Парламенту ФБиХ.

И међу бившим судијама Уставног суда БиХ биљежимо сличне приче. Витомир Поповић, прије него је изабран за судију у том суду, између осталог, био је потпредсједник Владе Републике Српске за унутрашњу политику. Крстан Симић био је посланик у Народној скупштини Републике Српске, један од најближих сарадника Милорада Додика. Мато Тадић је био министар правде у Влади ФБиХ. Миодраг Симовић је од 1991. до октобра 1993. године обављао функцију потпредсједника Владе СРБиХ и Републике БиХ. За судију Уставног суда Републике Српске изабран је 1998. године и на тој функцији је остао до маја 2003. када је прешао у Уставни суд БиХ…

Предсједавајући Управног одбора Транспаренси интернешенел БиХ Срђан Благовчанин каже да је оваква пракса далеко од нормалне у било којој правно уређеној држави са елементарном владавином права.

– Међутим, у БиХ је она постала потпуно уобичајена. Заправо произилази из чињенице да је клијентелизам у БиХ постао свеприсутан и да су политичке партије далеко више од оно што би требало да буду у демократији. Оне су и службе запошљавања, оне су и неко ко се бави додјелом уговора приватним компанија, имају значајну улогу и у економији. Оне су заправо преузеле све полуге моћи у друштву и институције су пуке љуштуре – каже Благовчанин за Српскаинфо.

Како каже, управо због тога, Уставни судови су постали “прихватилишта за бивше политичаре, односно кадрове политичких партија”.

– Сасвим је сигурно да не иду тамо зато што их неко воли, већ да би остваривали интересе политичких партија које их тамо именују. Небројени су примјери, та пракса је постала толико уобичајена да је тешко наћи некога ко нема политички бекграунд, а да се налази на позицији уставног судије у БиХ. На свим нивоима – каже Благовчанин.

Законска забрана?

Може ли се ова пракса забранити законом, на начин да се каже да судија не може да буде неко ко је три или пет година прије тога био у органима политичке партије или на политичкој функцији?

– Може се то законом забранити, али би логика ствари била и без закона. Имамо читав низ законских одредби у којима се говори да у различитим институцијама не можете бити дио политичке партије, али то се у пракси не поштује. Чак и уколико би било на нејексплицитнији начин уређено законом, мислим да то не би имало пуно ефеката обзиром на ниво политичке културе и обзиром на ниво клијентелизма и заробљености државе – закључује Благовчанин.

Аутор: Слободан Попадић