Највећи потенцијал који посједује Источно Сарајево лежи прије свега у чињеници да има простор да се планира, осмишљава и гради без преправљања, рушења и дограђивања. Да се гради савремено, поштујући традицију, уважавајући прошлост и стремећи свему што се дешава у свијету. Ту су примјери и искуства градова који настају и почињу да се граде данас, али и они који су започети када и Источно Сарајево. Наравно да су средства и уопште стање нашег друштва такви да не можемо очекивати да никне нешто попут градова у на Блиском истоку или Средњој Азији, у државама богатим нафтом и гасом, али неки елементи паметних градова морају се узети у разматрање и њима се мора тежити. Мора се планирати на велико и дугорочно, а тако и градити.
Међутим оно што је кључно за сваку градњу је темељ. Темељи морају бити постављени на јасним и чврстим основама како метафорички тако и дословно. Оно што се сматра темељем сваког града, људи, потребно је да град доживљаају и сматрају својим. Да живе и раде са градом и да градећи град, граде себе и уграђују своје успомене у сваку нову зграду, улицу или трг.
Источно Сарајево је веза свих сарајевских Срба, расељених широм планете са некадашњим Сарајевом, Сарајевом из њихових успомена и сјећања. Сви они који желе да се врате, или да покрену посао, доведу пријатеље на одмор и шта све не, то могу и треба да ураде у Источном Сарајеву, оно је њихов ужи, духовни завичај.
Овај нови град који сада по попису и по процјенама има око 60 хиљада становиника док ужи дио града има око 40 хиљада, треба да буде темељ Републике Српске, јер он расте и развија се заједно са њом. Он је њен синоним. Оно што се међутим мора учинити је одавање почасти људима који су стварали и чинили српску заједницу на подручјима која чине и Сарајево и Источно Сарајево. Не мислим само на оне који су рођени или чије породице потичу из тадашњег Сарајева већ и на оне који су свој животни и радни вијек уткали у Сарајево, а потом у Српско Сарајево, попут Славка Леовца, Николе Кољевића, Милорада Екмечића, Борише Старовића и многих других. Морамо се вратити и у даљу прошлост овог краја, јер нисмо овдје од јуче, то морамо јасно и да покажемо, јер тако осигуравамо своје данас и планирано сутра.
Источно Сарајево, односно нека од општина у граду, треба да има улицу или трг Григорија Јефтановића, националног радника, борца за црквено-школску аутономију у вријеме аустроугарске окупације, те посланика у Сабору БиХ и Народној скупштини Краљевине СХС. Његова жртва борећи се за националну ствар била је и материјална и лична, допадао је тамнице, одузимана му је имовина, но истрајавао је на путу слободе. Због тога не смије бити заборављен од потомака. Од заборава треба сачувати и Стијепа Стева Трифковића, прогнаног свештеника блажујског, такође борца за црквено-школску аутономију. Треба се одужити и подсјетити и на Деспиће, па на Видовданске хероје из 1914., митрополита Саве Косановића. Треба се сјетити и Владимира Перића Валтера, борца за слободу из Другог свјетског рата, он је препознатљив симбол једног времена и града.
Пале морају да се сјете Трифка Грабежа и да му поред улице подигну и споменик, Соколац да не заборави Миланка Реновицу, те травара Јова Мијатовића, човјека који је широко познат и споменик њему представља дио културе сјећања, а истовремено има важну туристичку и економску поруку о чистој природи, љековитом биљу и потенцијалима ове врсте.
Источно Сарајево не смије заборавити ни јунаке овог рата, достојно обиљежити мјеста страдања споменицима и плочама. Улице и тргови да носе имена локалних људи који су положили своје животе за слободу.
Болница да се зове по неком од убијених љекара, а неки од њих су људи попут Милутина Најдановића. Био је професор на Медицинском факултету у Сарајеву, оснивач торакалне хирургије у Сарајеву и посланик СДС-а у првој демократској скуптштини СР БИХ. Најдановић је одведен из свог стана у Сарајеву 14. августа 1992. године, а његово тијело пронађено два дана касније. Ту су и двије Милице, Милица Лопандић је била први дјечији хирург у БиХ, бачена је кроз прозор свог стана 1993. године, а Милица Гутовић је убијена и бачена у Миљацку. Овај списак убијених љекара много је дужи од ова три имена и због тога би након изградње болнице требало да грађани предложе и изгласају име.
Сваки град и општина у које су се раселиле бивше Сарајлије након егзодуса, треба симболично да добије улицу у Источном Сарајеву. Толико историје преживљавамо да не стижемо ни да знамо ни да поштујемо, међутим неке ствари се не смију дешавати нити препуштати забораву.
Неки градови своје улице обиљежавају бројевима, а неки попут Чикага, града у којем су уточиште нашли бројни наши суграђани и земљаци, на своју заставу ставили су четири шестокраке звијезде које симболишу четири велика пожара која су задесила град.
Ми све своје “пожаре и ватре” морамо одржавати и морамо његовати здраву културу сјећања.
Тако идеја да се на Палама подигне Музеј Српске 1992-1995, мора бити подржана од сваког појединца и од сваког привредника, као и од власти на свим нивоима. Војничко спомен гробље Мали Зејтилник у Сокоцу мора бити и званично, односно законски, споменик од изузетног значаја за Српску. Он је то у мислим и срцима свих у Српској, а посебно сарајевско-романијске регије од 1996. године.
Можда кључно питање за идентификацију са неким градом су симболи и визуелно представљање. Симболи Источног Сарајева морају јасно бити изложени на сваком мјесту које може да послужи за промоцију и идентификацију града. Тако свака општина у саставу града на улазу у зграду општине поред општинског грба треба да има и грб града. Поред сваке заставе општине да се налази и застава града. Важан сегмент су јасно прецизирани симболи, сувенири, разгледнице и слично.
Олимпијска планина Јахорина мјесто је на које долази највећи број туриста који посјете Српску, самим тим град се ту може и мора и најбоље промовисати. Симболи града и општине морају бити видљиви и јасни. Туристичка организација града треба ту да има своје канцеларије, мини бусеви да возе туре у посјете значајним и занимљивим мјестима и у Сарајеву и у Источном Сарајеву.
Сувенири попут “Вучка”, “Олимпијских кругова” и слично, да имају и грб града
Да се бринемо за све она културна добра нашег народа која су остала у Сарајеву, од некадашње Богословије у Рељеву, до Старе цркве на Башчаршији и капеле Видовданских хероја и још много тога другог.
Медијска промоција се може вршити на много начина, међутим оно што хоћу овдје да нагласим је да се приликом извјештавања и писања о и из Источног Сарајева и општина које чине град пише тако да се јасно покаже и град и општина о којој је ријеч. На примјер Источно Сарајево/Пале, или Источно Сарајево/Соколац, онако како се ради приликом писања о појединим општинама Београда и других градова. За ово је довољан једноставан апел медијима и добронамјерним новинарима.
У што скорије вријеме би требало размишљати и испитати јавно мњење о промјени назива општина, попут Источни Стари Град у Општина Хреша, или Источно Ново Сарајево у Општина Лукавица, Источна Илиџа у Општина Војковићи, или томе слично. Ово је потребно урадити из више разлога, јасна препознатљиост назива доноси могућност јасног разликовања од пандана у Федералном Сарајеву, даје могућност сопствене промоције и идентификације, постаје јасније странцима који долаза у Источно Сарајево. Млади људи садашњег Источног Сарајева имају слабу или никакву идентфикацију са градом и предратиним општинама својих родитеља. Промјена ове врсте није лака и теже ће бити прихваћена од старијег стновништва. Дијелови многих градова мијењали су називе, па често и читави градови, тако да то није нешто што се не смије дирати, а свакако није нешто о чему не треба размишљати.
Аутор: Марко Шука
