Српски историчар Васа Чубриловић (1897-1990), најмлађи учесник атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву, професор Универзитета у Београду и члан Српске академије наука и умјетности, умро је 11. јуна 1990. године.

Рођен је 14. јануара 1897. у Градишци, од мајке Савке, рођене Лазаревић и оца Јове и био је најмлађе од десеторо дјеце. Основну школу је завршио 1908. године у родном мјесту, а гимназију је похађао у Тузли и Сарајеву.

Док је похађао 4. разред гимназије, постао је члан "Младе Босне".

Након демонстративног напуштања светосавске приредбе 27. јануара 1914, на којој је свирана химна цару Фрањи Јосифу, избачен је из гимназије у Тузли и прешао је код сестре Стаке у Сарајево, гдје је наставио школовање.

У Сарајеву се повезао са Данилом Илићем и другим члановима „Младе Босне“, који су се спремали да изведу атентат на надвојводу Франца Фердинанда.

Васу је суд поштедио смртне казне јер је био малољетан, али га је осудио на 16 година најстрожег затвора, који је издржавао у аустријском Мелерсдорфу и у Зеници.

У затвору је провео четири и по године, од чега више од три године у самици, а један је од пет преживјелих у затвору, од укупно тринеаст осуђених на затвор.

Послије Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије, новембра 1918. је ослобођен, а затим је фебруара 1919. завршио гимназију у Сарајеву.

Послије тога се најприје уписао на Филозофски факултет у Загребу, а затим је прешао на Филозофски факултет Универзитета у Београду. Дипломирао је 1922. године и исте године се у Сарајеву оженио са Радунком Анђелковић са којом је добио двоје дјеце.

Други брак је склопио са Даницом Трипковић са којом није имао дјеце.

Као професор гимназије је радио у Сремској Митровици, Сарајеву и Београду, а професорски испит је положио 1927. године. Докторирао је историју 1929. године на београдском универзитету, на тему "Босански устанак од 1875—1878".

Исте године постаје асистент на Семинару за општу историју новог века, а 1934. године доцент на предмету Општа историја новог века, да би 1939. био примљен за ванредног професора.

Од 1921. до 1939. године је био члан Земљорадничке странке.

У Другом свјетском рату био је затворен у логору на Бањици.

По ослобођењу Београда постао је члан Комисије за обнову Универзитета и комесар за Филозофски факултет. Наставио је да ради на Катедри за националну историју Филозофског факултета у Београду, гдје је 1947. биран за редовног професора, а од 1957. је радио хонорарно и на Филозофском факултету у Новом Саду.

Био је редовни предавач на катедри Историје Југославије.

Постао је декан Филозофског факултета у Београду, а овај посао је обављао од 12. јануара 1960. до 1. јула 1966.

Пензионисао се 1. септембра 1967. године.

Након пензионисана је наставио научни, педагошки и организациони рад на САНУ.

Добитник је "Октобарске награде" и "Седмојулске награде", а осилац је и "Ордена југословенске звезде" са лентом од 1987. године.

Преминуо је у Београду, 11. јуна 1990. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.