Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа, како је себе у опроштајном писму потписао доктор Миодраг Лазић, био је и остаће жива легенда и херој српске медицине новије историје.

Он ће остати посебно упамћен Србима у Републици Српској, чију је дјецу и родитеље небројено пута спасио сигурне смрти на крајишком и сарајевском ратишту, гдје је провео цијели рат са нама дијелећи добро и зло.

Оно што посебно, пред Богом веже данас Пале и Ниш јесте кумовска веза доктора Миодрага Лазића и Васе Јеремића из Пала, која је настала из великог ратног пријатељства доктора и тадашњег начелника везе Илиџанске бригаде.

Васо Јеремић са великим болом, дрхтавим гласом, али и поносан што се управо са доктором Лазићем окумио и стекао пријатеља за сва времена, говори о томе како је упознао свог кума и колико му је тешко пао његов одлазак.

- Нимало ми није било теже него онда када ми је умрла мајка. Вјерујте, сигурно ме је 30 одсто људи више позвало у вези смрти кума Лазића, него када ми је умрла мајка. Када сам чуо да је он првозаражени од вируса корона у КЦ Ниш и поред тога што због бронхитиса, који је имао, није смио носити маску, знао сам да неће одустати – каже Јеремић за Катеру.

Јеремић истиче да је својим укућанима, када је сазнао да је доктор Лазић оболио од вируса корона, говорио да његов кум не би требао да учествује у томе, али да је знао да ће он и ту бити први, као што је био први у рату.

Васо је први пут доктора Миодрага Лазића упознао током обиласка својих рањених сабораца у болници Жица у Блажују, у коју је Лазић дошао након непуних мјесец дана проведених у ратној болници Коран у Палама 1992. године.

- Он је једно краће вријеме провео у ратној болници Коран, гдје су му довозили тешко рањене борце и цивиле са тешким ранама, а неки су умирали и током транспорта. Када је питао због чега се не долази на вријеме, рекли су му да је пут до болнице прекинут на више мјеста, те се долази заобилазним, шумским путевима, те је он питао да ли постоји болница ближе фронту. Тако су му објаснили да се тек формира болница Жица, у коју је убрзо дошао – каже Јеремић.

С обзиром да је Јеремић био начелник везе у штабу Илиџанске бригаде, каже да су сви у команди били обрадовани информацијом да у новоформирану болницу Жица стиже абдоминални хирург са ратним искуством.

Од доласка доктора Лазића у болницу Жица 1992. године до рањавања Васе Јеремића прошле су двије године, а за то вријеме они су се, онда када су доктору Лазићу обавезе дозвољавале, а тога је било врло мало, дружили.

- Често сам долазио у болницу да обиђем свој ратне другове и ту сам се увјерио да је доктор Лазић био велики хуманиста, патриота и човјек који је предано радио дан-ноћ и никад није ништа захтијевао. Био је задовољан ако бисмо му обезбједили једно возило и гориво да оде у Ниш и обиђе своју породицу – истиче Јеремић.

Пошто је на подручју тадашњег Српског Сарајева доктор Миодраг Лазић био једини специјалиста за трбух и грудни кош, он је двије године провео оперишући пацијенте на ширем ратишту Републике Српске, које је покривало пет општина Сарајевско-романијске регије са 100.000 становника.

- Услови у тој болници су били врло добри, с обзиром да ту никад прије није била болница. Није се никад десило да неки од рањеника није збринут и да није било основних лијекова и медицинске опреме. У том колективу је владала једна посебна хармонија, што је храбрило многе борце и нико се није плашио рањавања, јер су вјеровали да ће бити спашени ако дођу у ту болницу, јер је ту доктор Лазић – каже Јеремић.

Тако је и сам Васо размишљао док се 4. септембра 1994. године, након што је тешко рањен гелером непријатељске гранате у предјелу стомака, возио на камиону из околине Средњег ка болници Жица.

- Као припадник једне јединице добили смо задатак од Сарајевско-романијског корпуса да одбијемо непријатељску војску од пута Семизовац – Средње, а која је настојала да тај пут, који је био једини излаз ка Србији, пресијече. Возећи се на том камиону, само сам размишљао о томе како да стигнем жив до болнице Жица. Много сам био искрварио и са мном у пратњи је био један војник, који ми је гурао свој прст у рану да не паднем у кому, што сам касније и сам себи више пута радио – говори Јеремић.

Он додаје да је по доласку у болницу Жица на носилима унесен у ходник зграде, гдје су медицински радници одмах позвали доктора Лазића.

- Задње што памтим јесте да, када сам угледао доктора Лазића само сам рекао: „Лазо, готов сам“ – каже Јеремић и додаје да је операција, како му је касније сам доктор испричао, трајала три сата.

Доктор Лазић је и живио и радио у болници Жица, тако да је и вријеме док се одмарао након напорних и тешких ноћи, проводио обилазећи рањенике, разговарајући са њима, опуштајући их и скретајући им пажњу са онога што су проживјели.

- Када сам се пробудио, сјећам се да је он био крај мене и медицинска сестра Ана, која му је касније постала супруга и отишла са њим у Ниш. Наредних дана ми је све помало причао о томе шта ми се десило, јер није хтио одједном да ми све исприча, како ме не би оптеретио тиме – истиче Јеремић.

Доктор Лазић му је објаснио да му је од посљедица рањавана артерија у стомаку била откинута, али да му витални органи нису били повријеђени, те да је изгубио много крви.

- Рекао ми је да сам примао 15 доза крви једну за другом, али да се трансфузија није могла остварити, зато што је срце почело да застајкује и он је морао, како је он рекао, да ме распори, те је завукао руку између срца и дијафрагме и на тај начин натјерао срчани мишић да ради. Након што је успостављен нормалан рад срца, анестезиолози су прикључили трансфузију, а доктор ме је оперисао наредна три сата – каже Јеремић.

Из великог пријатељства Васе Јеремића и доктора Миодрага Лазића, а због чињенице да му је доктор Лазић спасио живот, Васо је одлучио да свог ратног пријатеља позове да му крсти сина.

- Када се рат завршио ја сам дошао на Пале, гдје су ми били жена и дјеца, а доктор Лазић је отишао у Ниш својој породици. Пошто мој син Радивоје није био крштен, ја сам позвао доктора Лазића за кума, јер су ми објаснили да када Срби ураде један другоме велико дјело онда се наново куме, тако да је он крстио мог сина – појашњава Јеремић.

Јеремић каже да је доктор Лазић често долазио на Пале и на Јахорину, гдје је доводио дјецу на скијање, те да је сваки пут радо дочекиван и да су често одржавали пријатељство и виђали се.

Према његовим ријечима, нешто касније, родила се идеја за настанком документарног филма по књизи доктора Лазића „Дневник ратног хирурга“ аутора Синише Грабежа и у продукцији Радио-телевизије Републике Српске, те и снимање документарца „Срце на длану“ Раде Ђокић, чиме је представљено све оно што је доктор Миодраг Лазић проживио током рата у Републици Српској, те како је лијечио и оперисао борце и цивиле.

Јеремић истиче да је његов кум и доктор Миодраг Лазић био истински херој, не само зато што је спасио њему живот, већ зато што је спасио велики број младих људи, дјеце, младића који су тешко рањени и што је улагао велике напоре, труд и залагао се да им спаси животе.

- Поносан сам што сам га познавао и што сам се окумио са њим. Посебно ми је жао то што му нисам могао отићи на сахрану, али се надам да ћу прве седмице, када се отворе границе, отићи у Ниш и видјети се са његовом породицом – каже Јеремић.

Он је похвалио иницијативу младих људи и свих оних који су покренули активности на осликавању мурала доктору Миодрагу Лазићу у Палама и Источној Илиџи, гдје је управо доктор Лазић провео највећи дио свог рада током рата спашавајући животе људи, те тако оставио неизбрисив траг у нашој ратној историји.

Доктор Миодраг Лазић, ратни хирург напаћеног српског народа, преминуо је 14. априла 2020. године у КЦ Ниш од посљедица короновирусне болести, а иза себе је оставио опроштајно писмо у којем је навео, између осталог, да није желио да оде тихо, него онако какав је био читав свој живот, а то знају његови пријатељи, колеге и породица.

Доктор Лаза је отишао часно и поштено и њега сарајевски Срби никад неће заборавити!

 Новинар: Миљан Рашевић