Светосавље и просвјетитељство нису у минулим временима, у Ћирилу и Методију, Светом Сави, Доситеју Обрадовићу и Вук Караџићу. Живи су и данас, у сваком су просвјетном раднику који у свакодневном раду живи светосавске вриједности и наставља мисију просвјетитељства у савременом друштву.

Зато, Светосавска награда није само престижно признање за достигнуте резултате већ и подсјетник на љубав, лучу, скромност и посвећености малом, обичном човјеку.

Она је симбол истрајности и посвећености не само преношењу знања, већ и васпитању будућих генерација на темељима универзалних људских вриједности.

За портал Катера говорила је Ведрана Мијовић Пантелић, професор српског језика у Средњој школи "28. јуни" у Источном Новом Сарајеву, добитник овогодишње Светосавске награде коју додјељује Министарство просвјете и културе Републике Српске истакнутим просвјетним радницима.

Шта за Вас значи добијање Светосавске награде? 

Ове године Министарство образовања и културе је измијенило Правилник о поступку за додјелу Светосавске награде, те је одлучило да само три награде уручи запосленима у предшколском образовању, три у основношколском и три у средњем образовању. Узмем ли у обзир да је једна од три награде за наставнике и сараднике у средњим школама стигла у Источно Сарајево, у Средњу школу „28. јуни“, морам да признам да сам срећна и радосна. Светосавска награда је потврда да у времену у коме сви причају о поремећеном систему вриједности рад, труд, посвећеност, досљедност, прегалачки дух су императиви који немају цијену и којима сви треба да тежимо. Награда је истовремено и обавеза да наставим да корачам још снажније светосавским стазама, да се континуирано преиспитујем да ли свој посао који укључује не само озбразовање већ и васпитање младих људи радим добро, могу ли и сама да будем бољи ђачић, као и да ли сам достојна онога по коме је награда добила име. За мене лично Светосавска награда је армија мојих садашњих и бивших ученика без којих би савака моја замисао била само мртво слово на папиру. 

Светосавље носи дубоку симболику. Шта је за Вас светосавље и просвјетитељство? 

Светосавље је љубав и животно опредјељење. Средство које разгони мрак, доноси духовну свјетлост без које нема живота. Љубав која нам даје снагу да у најтежим временима не посустанемо, већ да одговорно водимо своје ученике путевима просвјетитељства и да им отворимо свијет писмености, знања, културе, универзалних хришћанских вриједности. Светосавље је и служење другима, онако како је то радио Свети Сава, скромно, окупљајући људе, без икакве потребе да истакне себе и свој рад. 

Који су највећи изазови са којима се данас суочавају професори у средњим школама? 

Ја сам имала прилику да упознам дјецу у предшколској установи и дјецу у основној школи. Упоредим ли ту дјечицу са средњошколцима, могу вам рећи да нема велике разлике међу њима. Сви имају исте потребе. Дјеци данас више него икада треба подршка. Треба им предметни наставник који им неће предавати само наставно градиво већ  ће да своје младе сараднике, јер ученик и јесте сарадник своме предметном наставнику у току васпитно-образовног рада,  разумије у свим фазама њиховог развоја. Неко ко је спреман да их саслуша, да има бескрајно много љубави и вјере и ко никада, ни по коју цијену, не одустаје од својих ученика. Дјеци треба наставник који ће бити парадигма у интелектуалном, моралном и естетском смислу. Највећи изазов данас је да, кад уђемо у учионицу, схватимо да се ми просвјетни радници морамо мијењати и прилагођавати новим генерацијама како бисмо им помогли да савладају све своје страхове, спознају колико вјештина и способности крију у себи и  како бисмо их тек онда позвали да буду истраживачи, носиоци нових креативних идеја, они који још увијек знају да препознају љепоту у ријечи, у лијепом маниру, у шуштању нове странице која чека да буде откривена. Кад се ми просвјетни радници промијенимо, препрека и неравних стаза у учионици неће бити.

Како, поред преношења знања, утичете на васпитање својих ђака? 

У једној од честитки коју сам добила од својих ученика написали су да се мој рад, труд и љубав према позиву осјећају у сваком часу и у сваком ученику коме сам помогла да расте не само у интелектуалном него и у моралном погледу. Захвалили су ми се што их „учим, подржавам и остављам траг који ће трајати много дуже од школских дана“. Ја живим светосавље. Моји ученици то препознају и цијене. Бивша ученица ми је у поруци открила да сам јој ја била инспирација која јој је помогла да постане homo universalis. Ако је заиста тако, то само потврђује да су нама просвјетним радницима наши ученици највећа награда. 

На који начин успијевате да мотивишите младе генерације да читају класике, с обзиром на то да живимо у дигиталном добу? 

Један од начина да мотивишем ученике да читају, критички размишљају о прочитаном и да развију културу читања је био да у Средњој школи „28. јуни“ оснујем Клуб љубитеља књига, секцију која за циљ има јавну промоцију завичајних писаца, нобеловаца, дјела која нису у наставном плану и програму српског језика за средње школе, а која ће, сасвим сигурно, једног дана постати класици. Једна од активности Клуба јесте и дружење са савременим писцима који су на промоцијама организованим у нашој школи успјели да приближе дјеци оно о чему им стално причамо на часовима српског језика, а то је да ће им уз књижевност живот бити и љепши и лакши. Почетком децембра гост у Средњој школи „28. јуни“ био је Бојан Вегара. Послије промоције Вегариног романа „Дјеца коју није волио свијет“ више од десет наших ученика је тражило да купи овај роман. Мој мото је да је једино важно да ученици читају. Књига књигу тражи, а да би дошли до класика, ми морамо прихватити да наши ученици читају све што они пожеле јер ће само тако моћи да изграде властите ставове и да препознају шта су непролалне књижевне вриједности у једном дјелу а шта тренутне. Сасвим сам сигурна да је Клуб љубитеља књига помогао ученицима да заувијек оставе отворен бар један прозор у свијет умјетности. 

Пошто радим у стручној школи у којој се образују, поред осталих, и ученици за занимање техничар информационих технологија, одговорно могу да тврдим да дјеца 21. вијека више воле штампана издања књига него електронска и да читају класике, разговарају на часовима о њима, купују књиге и траже од својих наставника српског језика да им препоруче књиге за читање.   

Шта бисте савјетовали младим колегама/просвјетним радницима? 

Мислим да младим колегама просвјетним радницима не треба никакав савјет. Довољно је да уђу у учионицу. Кад то ураде, увјериће се и сами да је овај посао магија. Ко једном уђе у учионицу, наравно под условом да се образовао за неки од наставних смјерова, тај ће остати заувијек везан за школу, за просвјетитељство, за светосавље. Често за нас просвјетне раднике кажу да обављамо сизифовски посао. Има дана кад се заиста тако и осјећамо, али чак и тад, док гурамо свој камен, ми смо срећни. Друкчије и не можемо да се осјећамо међу младим свијетом који ту поред нас, у нашој учионици, расте и развија се, израста у човјека спремног да мисли, гради и преузме одлучно и смјело своју будућност у своје руке. 

Која је Ваша порука свим ученицима? 

У току њиховог средњошколског образовања својим ученицима често понављам да буду добри људи и да човјечност ставе испред знања и образовања. Да иду челом кроз живот, чистог образа и уздигнуте главе. Честитост, достојанство, морална снага и општа култура су императиви којима треба да теже. Захваљујући овим императивима моћи ће да буду со земљи и видјело свијету. Само уз пожртвован рад, константно усавршавање, улагање у знање и образовање, у своју личност, моћи ће да запарају небо својим сјајем. Оно што истински желим својим ученицима јесте да, прије свега, воле и буду вољени и, наравно, да буду срећни.

Светосавска награда

Светосавска награда додјељује се за изузетне резултате у области васпитања и образовања и допринос квалитетнијем образовном процесу у Републици Српској, у виду повеље и новчане награде.

Свечана додјела награда одржаће се 26. јануара у 18.00 часова у Дјечијем позоришту Републике Српске у Бањој Луци.