Великобосанска хегемонија?

Послије ликовања поводом директних преноса рушења православне цркве и изрицања доживотне робије за генерала српске војске, не може човјек а да се не сјети Андрићевог потурчењака, Пљевљака, старјешине сејмена, који игра и пјева док Радисав умире набијен на колац...

На Балкану су тај вид доминације једног народа над другим, нижим и потчињеним, досад форсирана најчешће преко недоказане теорије хегемоније, као тежње ка:

- Великој Србији (Карловац, Огулин, Вировитица), као

- Велика Хрватска (Хрватска до Дрине и Земуна),

- Велика Албанија (Уједињење Албаније и тзв. Косова),

- Велика Бугарска (Својатање Македонаца као Бугара) па и других мање или више похабаних балканских хегемонија.

Наравно, да се Велика Британија и спајање Источне и Западне Њемачке не рачунају, јер су то велике европске силе, које су своје богаство и силу закопитиле у вјековним пљачкама слабијих. Мали народи немају право нити снагу за јачање и проширивање  територија,  држава, па ни спајање својих народа.

Католичка црква Светог Јосипа радника у Палама

Наш, српски народ, је доказано и записано у историјским уџбеницима, био присиљен да  увијек води ослободилачке ратове, борбом против Отоманске Турске, против  хегемоније Аустро-Угарске, против фашистичке Њемачке, као и сада, када је настао хаос распадом последење Југославије, када је је једини покушавао одбранити и сачувати ту тешко стечену заједницу Јужних Словена.

Муслимански предводници ( прваци, и јастребови, а не цијели народ)  је, насупрот, увијек био на страни окупатора. Послије Сарајевског атентата, иако су се завјереници чак називали „Младобосанцима“  одмах су се приклонили каурској Аустроугарској, формирали „Шуцкоре“ који су починили најужасније злочине над српским народом.

У Другом свјетском рату су  пришли НДХ и,  као усташко цвијеће, опет окренули своју  мржњу на православни српски народ и као вјечите слуге окупатора окрвавили руке, широм источне Босне,  Посавине, Херцеговине... У рату и љубави нема правила. Убија, стријеља, пљачка свака војска. Крв и мржња.  Неко страда више неко мање. Нико није чист ни у рату, ни у мржњи. Стаљин је ослобађао Европу од фашизма, а опет у миру поубијао милионе својих сународника.

И прије него што је Тито муслиманима дозволио да се пишу великим М, почела је та великобосанска идеја, коју  су у првом реду испољили кроз покрет „Млади муслимани“ на челу са тада млађаним Алијом Изетбеговићем. У Изетбеговићој „Декларацији“ зацртана је муслиманска доминација у БиХ,  у срцу Европе. Иако су комунисти жестоко и дебело казнили вође младомуслимана, идеја није замрла, него се повампирила у крвавом распаду последње Југославије, гдје је Алија Изетбеговић, јавно рекао да ће жртвовати мир ради великомуслиманске државе. Све понуде мирних споразума са српским народом и посредницима је одбио од Крње Југославије, гдје им је понуђено мјесто првог премијера будуће владе, па чак и до Кутиљеровог плана, којим би се избјегле огромне људске жртве, од којих Изетбеговић млађи, данас прави политизацију жртава, утискујући младим Бошњацима жељу за осветом и наплатом, без компромиса и наде у суживот са Србима, односно „агресорима“.

Наравно, да су се и те 92.  Муслимани или Бошњаци прислонили уз најјачу силу свијета од које су по цијену масакра, тражено бомбардовање Срба или „србочетника“ како у својим медијима сликају,  карикатуришу, своју бившу браћу, иако говоримо исти језик, имамо исти генетски код, истоветно поријекло,  исти смо народ, само су Бошњаци друге вјере и друге културе, а  сада су и друга нација. А неопходно је, бар у овом случају, и иначе, разумјети шта је народ , а шта нација, гдје се различитости претапају или одвајају у другу цивилизацију.

Данас су бошњачки политичари, послушно ослушкујући насртљиву глобализацију најјачих свјетских сила уједињених у НАТО, прихватили наводну грађанску теорију „један човјек, један глас“ јер су схватили да већ имају апсолутну доминацију муслиманског становништва у БиХ (преко 51 одсто) што их доводи до потпуног остварења Алијине Декларације, односно велике, цјеловите БиХ, уз потпуну доминацију бошњачког народа и исламске цивилизације.

То су прихватиле све пробосанске странке, јединствено, што је нашем српском народу у БиХ  највећа замка, јер су Срби, управо највећи југоносталгичари, највећи љубитељи социјализма, братства и јединства, највећи сарајевоносталгичари, поборници сарајевске урбане културе, па по томе су најнаивнији и најповољнији за заблуду о праведном грађанском, али великобосанском друштву.  Оно што може људе (и Србе и Бошњаке) освијестити је чињеница да је потуно иста федерална, вишенацинална структура СФРЈ није успјела да сачува мир, тада много јаче државе Југославије, па према томе већ виђеном, ни вишенацинална замрзнута БиХ, не може опстати као грађанска држава.

Изетбеговићево агресивно насртање на власништво над шумама, ријекама, бившим касарнама, црквама, црквеним празницима, форсирање босанског језика,  су дословни докази великобосанске хегемоније која планира надмоћ над другим мање бројнијим народима, који „имају своју резервну државу“ и који су „србоагресори“ и терористи, били и остали од Фердинандове до садашње Вијећнице. Великобосанска политика је изузетно активна у тзв. Санџаку и у појединим општинама Црне Горе, гдје се ових година ударно расправља о термину геноцида и геноцидашима, потуно оркестрирану из Сарајева из ког је протјерано преко 100.000 Срба, тако да су сада хришћани у том муслиманском граду на нивоу статистичке грешке.

Покушај  да се за градоначелника Сарајева именује Богић Богићевић,( највећи издајник у мирној историји СФРЈ, који је могао само дизањем прста сачувати ту толико помињану и толико жаљену Југославију,) је фарса да се сакрије етничка очишћеност Сарајева. Али не треба бити пуно мудар па видјети да сви балкански народи имају неког свог лојалног „богићевића“ који се понекад ставља и у излог да се  „Власи не досјете“. 

Дејтонски споразум (Уговор) је зауставио рат и замислио БиХ са лабавом конфедерацијом, (ентитета) са заједничким Савјетом министара, од само три министарства, па БиХ може опстати само на принципима сличне конфедерације, какву је нудио и Анте Марковић последњој пропалој Југославији, што је веома близу тзв. „Изворног Дејтона“.

Неиздржива  је ова вишедеценијска  тврдоглава агонија између сепаратизма и унитаризма, односно између потпуног распада БиХ и великобосанске хегемоније.

Да ли ће западни свијет дозволити Велику Босну?

„Куда је та Босна, ректи?“ питао је неки питац врли, а добар одговор (сем Фатиног ината)  није дао ни уважени  Мак Диздар.

Ликовао је у заблуди  (опет Андрићев  несретни јунак) и кмет Симан који је свом аги тврдио да је дошло вријеме да ми (хришћани) сада јашемо четириститина година вас... Ликовање лудо радовање! Мали смо ми народи удробљени у балканска брда, а ликовати могу само Велики и Силни.

Заиста је нелогична мисија уништити јаку Југославију, а сачувати БиХ.

Пише: Слобо Ковачевић

*Напомена: Став аутора текста не одражава став редакције портала Катера!