У БиХ би за десет година сваки осми радник могао бити из Непала, Багладеша, Индије или Турске уколико се настави са негативним демографским трендовима и масовним одласком домаћег радно способног становништва у неку од западноевропских земаља.

Упозорава на ово предсједник Уније послодаваца Републике Српске Зоран Шкребић појашњавајући како се до ових алармантних података може доћи ако се анализирају званични подаци о броју рођених, оних који заврше средњу школу и факултет, али и оду у пензију и на рад у иностранство.

Како је појаснио, ови подаци откривају да сваке године у просјеку оде око 15.000 људи, док је оних који заврше средњу школу или факултет и почну тражити први посао тек око 10.000.

- Тренутне потребе послодаваца далеко су веће од броја издатих радних дозвола за странце, а који износи 2.000. Нама данас на годишњем нивоу недостаје око 5.000 радника разних профила. Уколико се настави са поменутим негативним трендовима и у наредних десетак година, Република Српска би могла имати мањак од чак 40.000 радника, а када је у питању БиХ, тај број би највјероватније износио око 100.000. Надам се да до овог неће доћи јер поред економског аспекта, ту су и други. Морамо водити рачуна и о нашем пензијском систему. Шта када број оних који су у пензији буде већи од броја запослених, а близу смо тога? Наравно, ту је и питање евентуалне промјене демографске слике овдашњих простора. Погледајмо ситуацију у појединим њемачким градовима. Састав и профил људи који у њима живе драстично се промијенио. Нису то више исти градови и то изазива све већи бунт код домицилног становништва - истакао је Шкребић за "Глас Српске".

Када је у питању тренутна ситуација у БиХ, односно у Српској, Шкребић каже да она још није толико алармантна као, рецимо, у Хрватској, у којој је одобрено издавање дозвола за око 100.000 радника иностраног поријекла. Поређења ради, годишња квота издатих радних дозвола у БиХ је око 7.300, од чега се на ФБиХ односи 4.490, а Српску 2.000. Међу најтраженијим занимањима су грађевински радници, заваривачи, бравари, кувари, конобари и возачи, а они који најчешће прихватају ове врсте послова долазе из Непала, Индије, Бангладеша и Турске.

Према ријечима Шкребића, ови радници на балканске земље гледају као ми на западну Европу, јер су њихова примања у земљама из којих долазе далеко мања од оних у БиХ. Наводи и да се ради о изузетно комплексном проблему којем је неопходно озбиљно и одговорно приступити.

Као велики проблем наводи и то што је велики број људи који се налазе на списку Завода за запошљавање, у ствари, ту само фиктивно и да се та лица у великом броју не одазивају на позиве послодаваца.

- Мислим да тренутно на том списку има око 53.000 људи, али од овог броја, изузетно је мали број оних који уистину траже посао. Било је случајева да се на објављене огласе за посао нико не јави. И то је један негативни тренд у готово свим општинама и градовима. Шта онда да послодавци раде? Морају се окретати увозу радне снаге - каже Шкребић.

Када су у питању најугроженији сектори, односно они у којима је евидентан највећи недостатак, то су грађевинарство и прерађивачка индустрија, али овај проблем се, упозорава, попут вируса шири и на друге привредне секторе. Наводи да се ради о проблему који није присутан само на овдашњим просторима већ и у цијелом региону, па и у земљама чланицама Европске уније.

- Ирци одлазе у Америку. Хрвати одлазе у Ирску, њихова мјеста попуњавају, рецимо, људи из БиХ, док код нас долазе Азијци. Економска криза покренула је ове миграционе токове и питање је када ће се и како они завршити. Било би лијепо да не морамо увозити радну снагу, али таква је ситуација. Сви морају да схвате да привреда не смије да трпи и стагнира због недостатка радника на домаћем тржишту. Да ли је увоз радника најбоље рјешење? Наравно да није, али послодавци су принуђени на тако нешто - наводи Шкребић.

Додаје и да ситуација у БиХ још није политички и економски добра да би "натјерала" оне који су отишли и да се врате. Појашњава да се ради о једном вишегодишњем процесу, наводећи примјер Пољске којој је требало десетак година да стабилизује прилике у земљи и забиљежи велики повратак радника из иностранства у земљу.

- Када је ова земља ушла у Европску унију, забиљежен је велики одлив радне снаге. Отишло је чак око два милиона пољских радника, првенствено у Њемачку. Тек прије годину или двије ти људи су почели да се враћају. Један од пресудних услова за тако нешто, показало се, био је раст плата, али и велики привредни бум, поготово у сектору технологија. Шта је нама чинити? У рјешавање овог проблема треба да се укључе сви, од послодаваца, преко синдикалиста до представника Владе. Наравно, у ту расправу потребно је укључити и економисте. Морамо пронаћи системско рјешење уз узимање у обзир насушних потреба привреде. Ако будемо само причали и чекали да се овај проблем сам ријеши, бојим се да нас не чека свијетла будућност и могле би се обистинити наше црне процјене да би за десет година Република Српска могла имати мањак од 40.000 радника - каже  Шкребић.

Генерални секретар Савеза синдиката Републике Српске Данко Ружичић сматра да је читава ова прича о увозу радне снаге преувеличана од стране послодаваца те су, у ствари, они на списку оних који носе добар дио одговорности за садашње стање и одлазак великог броја радника са ових простора.

- Послодавци већ пет година причају о недостатку радне снаге и праве рачунице колики ће бити дефицит. Али, ако је то толики проблем, зашто за ову годину нису тражили повећање квоте од 2.000? Морамо бити свјесни тога да ми нисмо подручје које је интересантно радницима са Далеког истока. И када неко дође, то углавном буде привремено. У великом броју случајева им будемо и једна врста транзитне зоне, да оду, рецимо, у Хрватску или неку другу европску државу, иако и овдје добијају далеко веће плате од оних које би имали у својим државама. И треба знати да се углавном ради о помоћним радницима и нискоквалификованим - каже за "Глас" Ружичић.

За ове раднике, како наводи, вриједе иста правила као и за домаће и они су углавном пријављени на минималац.

Наводи и да, када би послодавци знали да награде запослене адекватним личним примањима, не би било потребе за увозом радне снаге која је, како додаје, и даље симболична када је у питању Република Српска.

- Плате које они дају мале су и недостатне да би се могли покрити сви трошкови, да би неко могао нормално организовати свој живот и стварати породицу. Значи, проблем о којем говоре послодавци није само математика и игра цифара. Они морају да схвате да им није добро то што својим радницима говоре: "Ако вам није добро, идите на друго мјесто". И када ти радници оду, онда се они чешу по глави. Не може то тако. Стога не треба да чуди када чујемо да један број домаћих радника каже да неће да ради за садашњу плату - наводи Ружичић.

Додаје и да Република Српска, односно БиХ не може доживјети судбину Хрватске, али и да би требало да буде нађено рјешење како да се људи који су отишли са ових простора стимулишу на повратак, јер нисмо толико богата земља да школујемо кадрове које онда извозимо на запад.  

Када је у питању поменута Хрватска, она је у протеклих десетак година изгубила више од 400.000 људи због негативних демографских трендова и исељавања. То је онда подстакло увоз радника те је тако од почетка ове године до данас у тој држави издато више од 100.000 дозвола за боравак и рад страним држављанима. Највише их је у сектору туризма и грађевинарства, али и превоза и трговине. Интересантно, највише је Непалаца, а на другом и трећем мјесту су држављани БиХ и Србије. Има ту и Филипинаца, Египћана, Узбекистанаца, али и људи из Индије и Бангладеша. Када је у питању Србија, у њој тренутно ради око 52.000 радника из Русије, Кине, Турске, Непала и Шри Ланке.

Бијег у боље

Када је ријеч о платама радника у земљама из којих највише долазе на ове  просторе, просјечна зарада у Турској износи око 780 марака, а у Непалу око 400. Постотак људи који раде у овој земљи креће се само око 40 одсто. Слична ситуација је и код радника који долазе из Бангладеша. Просјечна плата износи 26.000 бангладешких така или нешто мање од 390 марака. Када је у питању Индија, то износи 670 марака. Према подацима Уједињених нација, више од 250 милиона Индијаца преживљава са мање од два долара дневно.