Исидора Секулић /1877-1958/, српски књижевник и прва жена члан Српске академије наука и уметности /САНУ/, рођена је 16. фебруара 1877. године.

Секулићева се школовала у Новом Саду, Сомбору и Будимпешти, а радила је као наставник у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.

Она је положила испит за грађанске школе из француског језика и књижевности, те након тога радила у Шапцу и Београду.

Исидора Секулић докторирала је 1922. године и била први предсједник Удружења писаца Србије.

Посвећена љепоти смислене ријечи, Секулићева је за живота била уважена као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена.

Познавалац више језика, култура и подручја умјетничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дјела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог умјетничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.

Она је писала о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу и Момчилу Настасијевићу.

Секулићева је изабрана за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939. године, а за редовног члана САНУ 14. новембра 1950, као прва жена академик.

Исидора Секулић умрла је 5. априла 1958. године у Београду, а 2015. јој је подигнут споменик на Топчидеру.