Ромејски /византијски/ цар Алексије Анђео дао је 1. јуна 1198. године дозволу српском великом жупану Стефану Немањи и његовом сину монаху Сави да "на рушевинама Хиландариона подигну нови манастир Свете горе".

Српски манастир Хиландар, који су њих двојица основали на мјесту гђе су биле рушевине грчког манастира, постао је ризница изузетног културно-историјског и умјетничког блага, један од четири највећа и најљепша на Светој гори, и вијековима је средиште и расадник српске духовности.

Хиландар је у хијерархији Свете горе на четвртом мјесту по значају. Посматран споља, манастир има изглед средњовјековног утврђења, с обзиром на то да је утврђен бедемима који су високи и до 30 метара.

Спољни зидови су у просјеку дугачки 140 метара и окружују површину која је широка око 75 метара.

Манастир је овако утврђен пошто је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара.

Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета у "претходничкој" форми - конкретно, првим српским универзитетом.

Манастир Хиландар изградио је грчки монах-светогорац Георгије Хиландарио.

У манастиру је 1199. године умро Стефан Немања.

Kраљ Стефан Урош Први је 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на мјесту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице.

У вријеме краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира.

У вијековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у 16. вијеку, а српски патријарси из Пећи у 17. вијеку. Почетком 19. вијека створена је прва нововјековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа.

У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, послије чега је услиједила обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности.