Сокочанка Јованка Арбиња /71/, надалеко позната плетиља и везиља са Романије, исплела је и извезла на десетине разних одјевних предмета, а суграђани је памте и по сарадњи са познатим модним креатором Џорџом Стајлером.

Ова пензионерка се присјећа да је са двије колегинице са Сокоца радила за Стајлера узорке за колекцију етно-мотива који су награђени на модној ревији у Лондону, чиме се посебно поносе.

Из Јованкиних вјештих руку излазе народна ношња, традиционални украси за свечаности, "ђеверуше" и други слични пешкири за иконе, младенце и крштења, рађени пуним везом на сатен свили или српском платну.

На овај начин она настоји да што вјерније сачува обичаје и традицију народа овог краја.

Брине је, каже, то што међу младима нема интересовања за овим старинским радом и што жене "чувари традиције" скоро да остају без насљедница у изради рукотворина.

Арбиња је испричала Срни да је у протеклих 20 година, колико се интензивније бави рукотворинама, израдила 40 мушких везених кошуља и 20 пешкира "ђеверуша" за купце у Аустралији, те на десетине везених столњака и плетених одјевних предмета за домаће купце.

- Волим да мој пешкир `ђеверуша`, којим млада окити дјевера буде баш онакав какав је био и у вријеме моје младости, бијел и украшен пуним везом са цвјетовима као да су тек убрани са планинске ливаде - објаснила је Арбиња.

Јованка не тражи купце, већ они њу налазе преко пријатеља, па је тако за Америку послала везену хаљину и три везене кошуље.

Она наводи да је рођена са љубављу према овом раду у кући пуној женске дјеце и да је још као малена дјевојчица научила од мајке да плете папе и чарапе од домаће вуне, а временом је свој рад проширила на кројење, шивење, вез, плетење и израду народних ношњи свог краја.

Недавно је, каже, по наруџби купца из Требиња исплела хаљину од домаће вуне, коју ће украсити везом, за коју тврди да је веома квалитетна, а напомиње да има и наруџбу мушке пиџаме од домаће вуне која, како је појаснила, задржавањем топлоте помаже обољелима од костобоље.

Приликом израде народних ношњи посебну пажњу обрати код кројења зубуна од црне чохе, на коме се бочне стране украшавају специфичним везом у коме централно мјесто има цвијет са више пратећих свијетлих тонова који симболизују кандило и одсјај његове свјетлости.

Израда једне женске народне ношње почиње од везених вунених чарапа или од хекланих од конца, црне или везене бијеле сукње, јелечета, кошуље, тканице, везене мараме и торбице-плетиваче.

Према ријечима Арбиње, кратко женско прслуче, јелече или ђечерма се шије од плиша, а потом се ивице украшавају црним гајтаном, те ручним везом "златним концем".

Мушки прслук/гуњић, додаје, израђује од црне чохе и украшава црним гајтанима устаљеним традиционалним мотивима, који се допуњују пуним разнобојним везом око врата.

Арбиња истиче да у посљедње вријеме плете и хекла од свиленог конца женске комплете, свечане, дјечије и хаљине за плажу, а у слободно вријеме наступа као члан соколачког Културно умјетничког друштва "Завичај", које његује изворну народну пјесму и народну ношњу романијског краја.

Члан је соколачке секције жена Удружења грађана "Аурора", са којом је одлазила не више манифестација ручне радиности, али би, каже, најбоље рјешење било да постоји изложбени простор у коме би се могли продавати њихови радови.