У склопу рубрике “Писма читалаца” преносимо вам писмо Владимира Васиљевића који се осврнуо на положај и улогу учитељица у тренутној тешкој ситуацији, која је задесила не само Републику Српску, него и цијели свијет.
Писмо преносимо у цјелости.
Задесило нас је шта нас је задесило. Неки то схватају са шалом, неки овако-онако. Борба за грицкалице, алкохол, храну (Да ли написати тоалетни папир?). Ко ће погледати неки нови филм, стару утакмицу, можда неки стари концерт. Или неозбиљно или озбиљно. Неко данас овако, сутра онако. Сви би на неки начин да се гурају ко ће у неком правцу да буде први (опште познато данас да што си већа будала да си популарнији). Снимају се видео клипови, сликају слике да покажу какво је стање у разним мјестима и ситуацијама.
А ОНА!? Она је сваки дан ту. Сваки дан иста. Она је херој и борац без ордења. Она је невидљиви центар свијета. Она је оно што свако друштво треба. Она је МНОГО, МНОГО тога. Она је УЧИТЕЉИЦА!
Шта ме натјерало да напишем ово?! И сам као просвјетни радник који предаје дјеци узраста од другог до деветог разреда, који није обојен ни партијски ни на било који начин. Гледајући објективно и понекад сурово реално, не могу да се помирим са чињеницом да један стуб друштва буде тако омаловажен, бачен у страну, па чак и исмијаван. Једна Француска пословица каже ЈЕДНА ДОБРА УЧИТЕЉИЦА ЈЕ ДВАДЕСЕТ МАЊЕ ПОЛИЦАЈАЦА! Када чујемо Француска! О па то је тамо, код њих је уређено и сређено. Не! НИЈЕ! Није сређено и уређено у нашим главама.
Већина родитеља није ни знала како је учити, радити задаћу, на вријеме дати извјештај. Док није дошла ова ситуација карантина. Одведи дијете до школе, па нека се тамо о њему брину, па ћу се вратити са посла и покупити га. Ако је ишта добро у овоме, онда је то да и родитељи једно вријеме буду са својом дјецом и буду заиста мајка и отац који ће сјести за сто са својим дјететом и присјетити се школских дана, које је већина заборавила.
Устанемо ујутру, упалимо ТВ и гледамо програм намјењен за узраст који нам је потребан. Аха! Фали слово?!?! Није написала задњу ријеч, зафалило јој је мало табле. Види како се обукла? Онај ланчић је прије три године био у моди. Море коментара и шала на рачун жене која је у многоме више мајка од саме мајке. Сваки дан ме зову: ЈЕСУ ЛИ МОЈИ УРАДИЛИ ЗАДАЋУ? КОЛИКО ИХ НИЈЕ УРАДИЛО? САДА ЋУ ДА ЗОВЕМ И ВИДИМ ЗАШТО НИСУ? МАЈКА РАДИЛА НОЋНУ, НЕМАЈУ ИНТЕРНЕТ, ОТИШЛИ СУ НА СЕЛО ПА СУ НЕДОСТУПНИ, НЕМАЈУ КОМПЈУТЕР ДА ОТКУЦАЈУ, ИТД,ИТД,... Правда свако дијете као своје сопствено. Још мене моли, који је нико и ништа у њиховим животима, да дам прилику да не будем строг. Ко би у овоме свему могао да буде строг? Али она за своје пилиће (школарце) моли и бори се. Стаје пред камеру. Обраћа се свима са надом да ће усвојити знање које је она научила и преда га својим гледаоцима. И послије тога иде кући да преко Вибера и других технолошких могућности, како коме финансије и могућности дозвољавају, заприми и прегледа задаћу, исправи и опет пошаље назад шта је добро и шта треба исправити.
Овим текстом не желим никога да увриједим.И сами знате да је ситуација таква каква јесте. Морао сам. Немојте чекати 8. март да са неким поклонима заспете учитељицу, а у све остале дане у години да је засипате увредама и трудите се да јој нађете грешку. Дајте подршку осмијехом, лијепом ријечи, комплиментом... Њима ће то сигурно значити. И да се учитељица врати на мјесто у друштву које јој припада! А не тамо ОНА што учи дјецу!
Владимир Васиљевић
