Након што је прије двадесетак година у Милошевом Брду учитељица Стана Бајић, избјеглица из Ресановаца код Босанског Грахова, испратила посљедњу генерацију ученика, а школско звоно утихнуло у овом поткозарском селу, она је одложила дневник, закључила радни вијек и постала пољопривредник и пензионер.

Учионица постала складиште

Стана, заједно са супругом Радомиром, производи кукуруз, пшеницу, узгаја живину и другу стоку. Обрађује годинама запуштене школске парцеле. Учионица је тако, сасвим непланирано, постала складиште, простор у којем је грају ученика замијенио звук машине за мрвљење кукуруза.

Учитељица Стана живи у трошној бараци, поред школе, а у паузи пољопривредних радова прелистава успомене. Навиру сјећања. О сваком ђаку, чија имена и сада памти, прича са поносом, а о школи са сјетом.

Ђаци се одавно разишли по свијету

Показује фотографије, школске успомене из Милошевог Брда, али и других крајишких, већином напуштених и ратом опустошених села. Њени ђаци давно су се разишли по свијету.

Школско звоно утихнуло 2007.

Посљедња Станина генерација школараца из овог села у Поткозарју отишла је на даље школовање, а првака није било. Те 2007. године, када је утихнуло школско звоно, започела је пензионерски живот у школи без ђака и у селу опустјелих кућа и угашене ватре на огњиштима.

Једини чувар сеоске школе

Ипак, одлучила је да овдје остане, и са супругом Радомиром, бившим возачем, постане једини чувар сеоске школе на обронцима Козаре.

Ту је дошла у избјегличкој колони, на трактору, јула 1995. године. Када је ратни пожар у хрватској "Олуји" захватио њено родно село и цијелу Крајину, Стана је у тракторској приколици са кровом од најлона од Грахова до Београда превезла двадесетак рођака, комшија и својих ученика. У главном граду није била дуго, тек пола године, а онда кренула назад, опет трактором, до Градишке, па до Милошевог Брда. За послом. Трактор и приколицу паркирала је у школском дворишту, узела дневник и ушла у учионицу.

Школа изграђена након разорног земљотреса

Школа у Милошевом Брду изграђена је након разорног земљотреса, 1970. године, у великој југословенској акцији часописа "Кекец" и "Вечерњих новости". Школу је крајем новембра бројним ђацима предао Мирко Петровић, тадашњи уредник "Кекеца", а на првом часу гост је био пјесник Бранко Ћопић. О том догађају и сада се прича у овом крају.

Бранкова школа у Милошевом Брду

- Говорили смо, Бранкова школа у Милошевом Брду - подсјећа Ранко Глигић из сусједног Совјака, пјесник и бивши ученик. Времена су се промијенила, године прошле, школа дотрајала и опустјела.

- Моји ученици разишли су свуда по свијету, као ракова дјеца, са бајкама, најљепшим оружјем, како је писао Бранко Ћопић. Са њима је у неповрат у чаролију животних беспућа отишао и дио мене. Изненадни, неочекивани, али све рјеђи сусрети са бившим ученицима, враћају ме у давно прохујало вријеме - утврђује учитељица Стана сјетну лекцију о својим ђацима.

Посљедњи час

Са посљедњег часа, прије скоро двије деценије, испратили су је Сања, Маја, Сузана, Мирко, Јелена, Драгана, Далибор, Жељко, Михајло, Сузана и Милица. Њихове уоквирене фотографије учитељица чува и показује.

Из Ресановаца, преко Грахова и Београда, понијела је и ђачке успомене своје дјеце, како каже, да је сјећају на четрдесет година у школи, у учионици, међу ученицима.

Успомене из села Пеуље

На почетку радног вијека, када је 1. марта 1967. године, први пут закорачила у учионицу у селу Пеуље код Грахова, дочекало је 120 радозналих и срамежљивих дјевојчица и дјечака, жељних знања.

- Имала сам тада 19 година, неизмјерно много животне радости и жеље да знање стечено у Учитељској школи у Бихаћу пренесем мојим ђацима. Осим лекција из књига, трудила сам се да их научим животним лекцијама -  препричава учитељица Стана прве дане, мјесеце и године у учионици. Послије села Пеуље, прешла је у Бастасе код Дрвара, а потом Ресановце, гдје ју је затекао рат.

Пише: Милан Пилиповић