Српски војвода Петар Бојовић /1858-1945/, ослободилац Београда у Првом свјетском рату и један од најистакнутијих српских војсковођа, умро је на данашњи дан 1945. године.
Као питомац Артиљеријске школе учествовао је у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године, а у српско-бугарском рату 1885. године истакао се храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском тјеснацу, код Пирота и Цариброда /Димитровград/.
У Првом балканском рату 1912. и 1913. године је, као начелник Штаба Прве армије, изузетно допринио побједама над Турцима у Кумановској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године пробио је бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход Брегалничке битке, али и рата.
У Првом свјетском рату командовао је Првом армијом 1914. године у чувеној Церској бици и ослободио Шабац, а дужност није напустио ни послије рањавања.
Послије мучког напада Бугара 1915. године, са неупоредиво слабијим снагама их је спријечио да продру на Косово, што је, уз подршку црногорске војске с другог бока, омогућило одступање српске армије преко Албаније.
У јануару 1916. године је, умјесто обољелог војводе Радомира Путника, постао начелник Штаба Врховне команде и организовао пребацивање војске на Крф и у Бизерту, а од септембра до новембра 1916. руководио је офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ.
Због неслагања са савезничком командом о ширини фронта додијељеног српској војсци, у априлу 1918. године смијењен је и постављен за команданта Прве армије.
Та армија је послије пробоја Солунског фронта заузела Велес и Овче поље, код Куманова разоружала Бугаре, продужила гоњење бројчано јаче њемачке Друге армије и разбила је јужно од Ниша без помоћи савезника, који су заостали 200 километара.
На челу Прве армије 1. новембра 1918. године ослободио је Београд.
Послије пуча 27. марта 1941. године Министарски савјет Краљевине Југославије реактивирао га је и поставио за врховног инспектора цјелокупне војне силе. Такође, именован је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске.
Одбио је послије Априлског рата да напусти земљу и остао у отаџбини током окупације.
Нијемци су покушали да искористе углед остарјелог војводе за своје интересе, али Бојовић је децидно одбио било какву сарадњу.
Окупацију је провео под њемачком стражом у својеврсном кућном притвору. Писмом је пружио недвосмислену подршку генералу Дражи Михаиловићу и Југословенској војсци у отаџбини.
Доласком ослободилаца, комунистичких власти, војводу су сачекале нове муке и понижења.
Приликом претреса куће, комунисти су из обијести разбацали униформу и ордење војводе, а њега вријеђали и тукли. Потом је једно вријеме провео као затвореник нових власти и том приликом преживио праву психо-физичку тортуру од које се није опоравио.
Војвода Петар Бојовић је послије пуштања из затвора убрзо преминуо у 87. години, понижен и пребијен од оних са чијим очевима и дједовима је ослобађао земљу.
Комунисти су казнили војводу јер је подржао покрет генерала Драже Михаиловића.
Злогласна комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио Београда поруку:
- Свако ко покуша да дође на сахрану Петра Бојовића, непријатеља наше Народноослободилачке борбе, биће ухапшен и кривично гоњен -.
Није поштовано право на сахрану о државном трошку и његово тијело је на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.
Легендарни српски командант сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља.
