Српски војвода Петар Бојовић /1858-1945/, ослободилац Београда у Првом свјетском рату и један од најистакнутијих српских војсковођа, рођен је на данашњи дан 1858. године.

Херој у балканским и Првом свјетском рату

Бојовић је као питомац Артиљеријске школе учествовао у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године, а у српско-бугарском рату 1885. године истакао се храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском тјеснацу, код Пирота и Цариброда /Димитровград/.

У Првом балканском рату 1912. и 1913. године је, као начелник Штаба Прве армије, изузетно допринио побједама над Турцима у Кумановској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године пробио је бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход Брегалничке битке, али и рата.

У Првом свјетском рату командовао је Првом армијом 1914. године у чувеној Церској бици и ослободио Шабац, а дужност није напустио ни послије рањавања.

Послије мучког напада Бугара 1915. године, са неупоредиво слабијим снагама спријечио их је да продру на Косово, што је, уз подршку црногорске војске с другог бока, омогућило одступање српске армије преко Албаније.

У јануару 1916. године Бојовић је, умјесто обољелог војводе Радомира Путника, постао начелник Штаба Врховне команде и организовао пребацивање војске на Крф и у Бизерту, а од септембра до новембра 1916. руководио је офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ.

Због неслагања са савезничком командом о ширини фронта додијељеног српској војсци, у априлу 1918. године смијењен је и постављен за команданта Прве армије.

Та армија је послије пробоја Солунског фронта заузела Велес и Овче поље, код Куманова разоружала Бугаре, продужила гоњење бројчано јаче њемачке Друге армије и разбила је јужно од Ниша без помоћи савезника, који су заостали 200 километара.

На челу Прве армије 1. новембра 1918. године ослободио је Београд.

Одбио колаборацију са нијемцима и живио у притвору

Послије пуча 27. марта 1941. године Министарски савјет Краљевине Југославије реактивирао га је и поставио за врховног инспектора цјелокупне војне силе. Такође, именован је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске.

Бојовић је послије Априлског рата одбио да напусти земљу и остао у отаџбини током окупације.

Нијемци су покушали да искористе углед остарјелог војводе за своје интересе, али Бојовић је децидно одбио било какву сарадњу.

Окупацију је провео под њемачком стражом у својеврсном кућном притвору. Писмом је пружио недвосмислену подршку генералу Дражи Михаиловићу и Југословенској војсци у отаџбини.

Комунисти га тукли и понижавали

Доласком ослободилаца, комунистичких власти, војводу су сачекале нове муке и понижења.

Приликом претреса куће, комунисти су из обијести разбацали униформу и ордење војводе, а њега вријеђали и тукли. Потом је једно вријеме провео као затвореник нових власти и том приликом преживио праву психо-физичку тортуру од које се није опоравио.

Војвода Петар Бојовић је послије пуштања из затвора убрзо преминуо у 87. години, понижен и пребијен од оних са чијим очевима и дједовима је ослобађао земљу.

Комунисти су казнили војводу јер је подржао покрет генерала Драже Михаиловића.

Сахрана уз пријетње и без почасти

Злогласна комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио Београда поруку:

- Свако ко покуша да дође на сахрану Петра Бојовића, непријатеља наше Народноослободилачке борбе, биће ухапшен и кривично гоњен -.

Није поштовано право на сахрану о државном трошку и његово тијело је на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.

Легендарни српски командант сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља.