У жељи да отргнем од заборава аутентична свједочанставо о вишедеценијској традицији ловства у Сарајевско-романијској регији, овом приликом подсјећам читаоце Катере на једну веома занимљиву причу која је објављена на страницама „Ловачког листа“, давне 1950. године. Забиљежена је пером новинара Богдана И. Поповића, у двоброју 9-10, октобра мјесеца.

Фото: Богдан И. Поповић, “Ловачки лист“

- Овом приликом лаћам се пера са великим задовољством, јер сам био учесник у једној хајци на вукове која је вриједна да буде забиљежена и овјековјечена не само у аналима нашег среског удружења ловаца у Сарајеву него и цјелокупног ловства на подручју наше Републике Босне и Херцеговине.

У нашем шехеру пукао је глас да су се у близини појавили вуци који насрћу не само на стоку него и на људе, па је било чак и жртава, а има и рањених који се још и данас налазе на лијечењу у овдашњој државној болници.

Тим поводом било је разних препричавања, међу осталим, неки су говорили да су то заостали вучјаци окупатора, па су услијед слабе хране побјеснили, а други су чак и видјели да један дотучени вук носи о врату огрлицу. Све у свему, пусте бајке, а и да то нису били вучјаци са огрлицом потврдиће сљедеће.

Фото: Богдан И. Поповић, “Ловачки лист“

Чим се то прочуло, наши вриједни и агилни ловци из Мокрог доставили су нашој управи ловачког удружења хитан допис којим су тражили да се одржи хајка на вукове у предјелу Кукор-Пакленик, јер су се у тој планини заиста појавили вуци који насрћу не само на стада него и на људе, па су постали права опасност за околно становништво.

Успјешном сарадњом, а на иницијативу Министарства шумарства и управе Савеза ловачких друштава за БиХ, одлучено је да се затражи интервенција милиције која ће путем мјесних надзорних одбора обавијестити становништво да се у што већем броју одазове и судјелује у хајци наредне недјеље, а за отпрему ловаца и милиције имају се осигурати превозна средства.

Ова кратка одлука захтијевала је не само брзо него и темељито извршење,а наш вриједни и агилни потпредсједник Савеза друг Анто Храбач лично се обавезао да изврши ову задаћу, тј. да припреми и надзире све потребне предрадње на самоме терену, како би ова хајка имала успјеха. Кренуо је одмах у Сумбуловац и, уз судјеловање шумарских органа, лично је обишао и испитао означени терен и установио је да у њему имаде вукова. Одмах је наредио да се хајка има одржати у недјељу, 20. августа о.г. (1950. Г.К.), а околно становништво путем милиције и мјесних власти обавијестити да тога дана дође у Сумбуловац на сабирно мјесто.

Све ове предрадње извршене су према одређеном плану у цигла два дана и ловцима је био саопшен позив за састанак (пред бившом Градском вијећницом, горе поменутог дана, у 4 ујутро).

Освануо је мутан дан, ромињала је ситна киша, празне улице нашега шехера оживјеле су лупом ловачких цокула. Пред бившом вијећницом већ стоји постројена чета милиције која очекује заповијед да се сједа у одређени камион. Са свих страна придолазе ловци у великом броју, а један камион већ накрцан стоји позади зграде.

Журим да се попнем, али нема више мјеста. Хитам на противну страну, угледам још један камион на који се пењу другови и једва се смјестих међу другове који сједе по клупама и по поду.

Кишица пропадава и помало се указују пораскидани облаци на обзорју.

- Неће бити кише. Па и да је буде, нисмо од шећера. Ваљда ћемо овај пут дохакати тим планинским скотовима који насрћу и на миран свијет - вели један.

- Бели, вала - добаци један старчић окрећући своју срмали извезену једноцијевку. “Мени избјећи неће, само да је нафаке, па да видиш ибрета!“

Сви са задовољством одобравају и отпухују димове, а камион јури и граби успон и окуке крај Лапишнице и Паљанске Миљацке, па се учас попесмо на висораван према Булозима. Киша престала. Разданило се.

- Биће хоре-само да је вукова - обаци други, а трећи ће: - Па да знаш, Штефко је са другом Јошком пјешице пошао да испита терен и да ноћу ослушкује вукове. Ваљда ћемо их наћи!?- Један из средине: - Мани, какав Штефко! Он ће само рахат да одмори кости од дугог пута, па уз мезе и ракијицу дочекати дружину, а вуци нек хараче и вију у планини док им је воља! -

- Е немој брате, тако! - један ће крај мене. - Вуку дохакати није лако, а поготово када је и бијесан - онај старкеља са срмали једноцијевком вели:

- Бели, ви се јарачите, али треба остати на биљези и подијелити мегдан! -

- Јес ја, имаш право, хаџо, а не као онај у Кадиним Водама који се је попео на грабић да дочека вука, а од страха опалио на лисицу. -

Шутим и са задовољством слушам ова задиркивања, а мој ахбаб Бакир да и мене барне, упита:

- Шта ће ти, Богдане, та бијела виндјака,да поплашиш вукове, ај? -

- Имаш право. Скинућу је кад пођемо у терен, а сада ми је добро дошла за прашину. Зар не видиш како сипа!? -

Пред нама камион пун милиције хукће, а пјесма надглашује монотоно завијање мотора. На десној страни указује се панорама: Стари Град, Мокрањска Миљацка се вијуга и пробија кроз дубоко усјечену долину: диван пејзаж!

Спуштајући се у стрмим серпентинама коначно стигосмо у Сумбуловац, на мјесто састанка.

Другови силазе, а под врбама украј пута већ сједи прва партија другова која јемечи и пуши.

- Бујрум! - Има и мало ракијице, па по која бочица (од тоникума) прошета од уста до уста.

Небо се поновно натмурило и киша пропадава тако да морадосмо тражити заклона, па уљегосмо у једну празну просторију и посједасмо у округ очекујући час поласка у планину.

Једни питају: - Гдје су хајкачи!? - други нестрпљиво критикују и веле: - Касно је! - Придолази у великом броју становништво околних села, оборужано штаповима и вилама, а има и дјевојака. Пред њима ступају наши агилни ловци из Мокрог са ловним повјереником Јовом Михајловићем и Сретеном Васиљевићем. Зачас се пењу са милицијом на камионе и одлазе у правцу Хан Дервенте на одређена мјеста за хајкање.

Фото: Богдан И. Поповић, “Ловачки лист“

Све се то одиграва брзо и тачно према распореду. Узима ријеч наш узвишени друг Храбач који укратко позива другове ловце да на челама буду посве мирни и опрезни, јер се у терену стварно налазе вуци, па је потребно да се овај пут одржава најстрожија дисциплина како би избили на пушке. Пуцати се смије само на вука, а полазак у терен мора услиједити потпуно тихо јер је вук опрезна звијер каја на најмањи шум скреће у страну.

Иза овог кратког упутства дружина, предвођена друговима Михајловићем и Васиљевићем, креће у планину, а потоњи одређује ловцима чеке.

Успон је био кратак, али морадосмо се провлачити кроз густи шумарак посијан стијењем, док коначно стигосмо на пространу висораван гдје поједини заузеше одређене чеке, поредане на кратка растојања да вук не би могао неопажено измаћи.

Друг за другом отпада док коначно дође ред и на мене.

Скидам ранац,тарем знојно чело и разгледам околицу. Било је тачно седам и пет минута. Облаци се растурили и настао је ведар сунчан дан. Видик је добар, прилаза има са свих страна кроз ријетко грмље. Мислим: бели ми не може измаћи. Чека добра, а на кратко растојање угледам друга Сафета који стоји на обронку висоравни.

На противној страни видим густу шуму Кукора са које се, према одређеном плану, имају спуштати хајкачи и милиција, поредани са лијевим крилом у смјеру од Хан Дервенте према Сумбуловцу, а са десним према Палама, идући концентрично у повезаној линији према постављеним чекама. Са лијеве стране видим пространу околицу Пала и Корана, са истока Хоџу поврх Стамболчића, а за леђима, према истоку ми је Романија Планина са поноситим стијењем и познатом Новаковом пећином. У том разматрању чујем у даљини шум жељезнице која се пење у правцу Стамболчића и, чисто опијен овом љепотом природе, непомично стојим и снујем што ли ће нам овај лијепи излет донијети.

- Хоће ли овај пут бити успјеха?

У том резоновању зачујем са противне стране два пуцња. Изгледа да је хајка почела. Могло је бити око осам сати.

Не потраја дуго, слиједе пуцњи, у даљини се све јаче оглашују повици хајкача „уаа!-уаа!-хај-хај!аајаај!“ Они напредују спуштајући се у долину увале која ме дијели од противне стране.

Пушке грокћу, као на фронту. Збунио сам се у први мах, али кад сам разабрао и строгу команду милиционера: - Држи везу! Десни напријед! Не дај сприједа! - било ми је јасно да су вукови у покрету и да их хајкачи гоне према ловцима.

Потакнут овом пуцњавом и галамом мотрио сам на све стране, на прилазе не бих ли угледао вука, али, нажалост и крај ове моје опрезности није ме послужила срећа да га угледам.

Дуго сам овако непомично стајао и мотрио док најзад чујем позади неколико пуцњева и друг ми са лијеве стране прискочи ријечима: - Хајдемо натраг да видимо куда ћемо! -

Послушам и кренем кроз шумарке док на противној страни спазим хајкаче који су се уз галаму сјатили, али не могу разабрати, ни догледом установити о чему се ради, па брзим ходом стигох на то мјесто.

У први мах опет помислих: прича - опет се је сигурно провукао и измакао, али ми друг Лујо добаци:

- Па, ено их, Богдане, леже тамо. -

Похитам на противну страну и пробивши се кроз радознале ловце и хајкаче, угледам големог вука крвавих раља и искежених зуби. У непосредној близини лежи још један осредњи вук, дакле два су комада платила главом!

Ево, ипак успјесмо да им дохакамо! Дружина весела лица препричава догађаје, а омладина објеси вукове на коље и понесе их у долину. Силазимо и пробијамо се кроз шуму, док најзад доспјесмо на пространу ливаду на којој поновно угледам скупину људи која у живом разговору коментарише догађаје око успјеле хајке. У непосредној близини спазих опет скупину људи. Приближих се и на моје велико чудо спазих опет огромног вука и крај њега омалешног. Нехотице ми се оте уздах:

- Ах! Што не имадох среће да их бар видим како се варакају, да пробију ланац хајкача.-

Овако ријетком и големом успјеху нико се није надао, јер нас до сада није задесила оваква нафака. Дуго се ту задржасмо и веселом препричавању није било краја, док најзад млађарија зграби богат плијен, објешен ка коље и крену пут Сумбуловца, у„жалосној поворци наричући“, а сељаци, раздрагани крај пута машу задовољно рукама и поздрављају поворку која поносно одмиче на сеоском путу.

Према причању очевидаца, први вук, спуштајући се са стијене поврх које им је био брлог, потјеран од хајкача, ударио је на ловца Бурека Акифа који га је смртоносно ранио, па се скљокавши скотрљао у густиш, гдје га је један милиционер из непосредне близине дотукао.

Други вук, средње величине, убијен је у трку од друга Храбача и на мјесту је пао.

Трећи, исто голем вук, варакао се је и шуљајући се мимоишао је три чеке, док коначно није у трку искочио на чистину испред друга Драга Мастиловића који га је из непосредне близине оборио.

Четврти, осредњи вук, убијен је од друга Крсте Савића из Пала који се је налазио у саставу хајкача.

Осим ова четири комада пуцало се је још на вучицу која је рањена умакла у шуме на подножју Романије планине, а хајкачи тврде да се још један комад неопажен од ловаца провукао.

Било је дакле у свему у погону шест вукова од којих су четири платила главом. Риједак је то резултат коме се нико од нас није могао надати, а камо ли да се може постићи за непуна три сата, колико је трајала хајка.

Кад дружина стиже у Сумбуловац ријетком весељу није било краја. Млађарија у колу са ловцима и милиционерима весело поскакује уз фрулу, а дјевојке пјевају наше омиљене борбене пјесме. Народ из околних села сјатио се и искупио у великом броју да види погубљене немани које му толико штете нанијеше, а не поштедише ни људских живота.

Све је похрило пред фотографску камеру, па су другови Есад Никшић и Машо Папић имали пуне руке посла да удовоље општој жељи да се овај риједак успјех у лову не само трајно него и видно обиљежи у аналима нашег ловачког удружења, на чему им и са ове стране, пуна хвала и наша искрена другарска благодарност.

Приближио се и час поласка. Дружина са богатим окићеним плијеном на аутима весело крену пут Сарајева, испраћена и успут поздрављена, док најзад стиже пред кафану Дубравка, омиљено стјециште наших ловаца. Вукове зачас изложише на пространом тргу и око њих се убрзо окупи  мноштво свијета разгледајући и коментаришући потресне догађаје проузрочене овим прождрљивим неманима.

Користећи се искуством стеченим у прошлим сличним хајкама, да је у првом реду потребно тачно установити мјеста гдје се вуци налазе и да треба заузимати само мање дијелове терена, а не сувише простране, установљено је да једино овај начин лова има изгледа на успјех. У другом реду иде хвала организаторима саме хајке у конкретном случају нашем другу Анти Храбачу коме је уз судјеловање милиције и мјесних народних власти успјело получити овај лијепи успјех до кога можда не би ни дошло да није било судјеловања милиције и њене строге команде.

И овим путем изражавам пуну хвалу и благодарност заповједнику милиције потпуковнику Јовичићу Ратку, са жељом да нам као ловац и друг остане и даље на помоћи кад нам се опет укаже слична потреба.

Богдан И. Поповић,“Ловачки лист“,број 9-10,септембар-октобар 1950.

За Катеру приредио Горан Каришик, децембар 2020.